Vreme prezira, p.7
Larger Font   Reset Font Size   Smaller Font       Night Mode Off   Night Mode

       Vreme Prezira, p.7

           Andrzej Sapkowski
 

  – Kao i obično – frknu Ðankardi. – A ako on najzad za to dozna?

  Jenefer zari pogled u Ciri, koja je gledala i slušala otvoreno, ne glumeći više zanimanje za Physiologus.

  – A od koga bi – procedi – mogao da dozna?

  Ciri obori pogled. Patuljak se značajno osmehnu, pogladi bradu.

  – Pre nego što kreneš za Taned, poći ćeš za Hirundum? Slučajno, naravno?

  – Ne – čarobnica odvrati pogled. – Neću. Promenimo temu, Molnaru.

  Ðankardi opet pogladi bradu, pogleda Ciri. Ciri obori glavu, nakašlja se i uzvrte u stolici.

  – Tako je – potvrdi. – Vreme je da promenimo temu. Ali tvojoj štićenici očito je dosadna knjiga i... naš razgovor. A to o čemu bih s tobom razgovarao biće joj još dosadnije, pretpostavljam... Sudbina sveta, sudbina patuljaka ovog sveta, sudbina njihovih banaka, kakva je to dosadna tema za mlade devojke, buduće brucoškinje Aretuze... Pusti je malo iz svoga okrilja, Jenefer. Neka prošeta gradom...

  – O, da! – viknu Ciri.

  Čarobnica planu i već zausti da protestuje, ali najednom se predomisli. Ciri nije bila sigurna, ali joj se činilo da je uticaj na tu odluku imao jedva primetni mig koji je pratio bankarev predlog.

  – Neka devojka malo pogleda krasote prastarog grada Gors Velena – dodade Ðankardi, široko se osmehnuvši. – Neka malo uživa na slobodi pre... Aretuze. A mi ćemo još malo da popričamo o nekim... ličnim stvarima. Nisam mislio da devojka ide sama, iako je grad bezbedan. Dobiće pratnju i staratelja. Jednog od mojih mladih knjiških moljaca...

  – Izvini, Molnaru – Jenefer ne odvrati osmehom – ali čini mi se da je u današnje vreme, čak i u bezbednom gradu, pratnja jednog patuljka...

  – To mi ni na pamet nije palo – lecnu se Ðankardi – da je prati patuljak. Knjigočatac na kog sam mislio sin je uvaženog trgovca, ljudine, da se tako izrazim. Mislila si da ovde zapošljavam samo patuljke? Hej, Vifli! Pozovi mi Fabija, hitro!

  – Ciri – čarobnica joj priđe, blago se nagnu. – Samo bez glupiranja, nemoj da me brukaš. A pred knjigočacem drži jezik za zubima, jesi razumela? Obećaj mi da ćeš paziti šta radiš i govoriš. Nemoj da mi klimaš glavom, kad daješ časnu reč, onda to činiš naglas.

  – Časna reč, teta Jenefer.

  – Pogledaj s vremena na vreme u sunce. U podne da se vratiš. Tačno u podne. A ako te... Ma, ne mislim da će te neko prepoznati. Ali ako vidiš da te neko previše posmatra...

  Čarobnica posegnu za džepom, izvuče nevelik zeleni kalcedon, izbrušen u obliku peščanog sata, obeležen runama.

  – Stavi to u kesu. Nemoj da ga izgubiš. Ako ti zatreba... Magijsku formulu znaš? Samo diskretno, aktivizacija ima snažan odjek, a amajlija šalje talase. Ako je u blizini neko ko je osetljiv na magiju, otkrićeš se umesto da se maskiraš. A ovde ti je još i... Ako hoćeš nešto da kupiš.

  – Hvala, teta Jenefer – Ciri je stavila amajliju i novčiće u kesu, radoznalo pogledala momka koji je utrčavao u kamarašiju. Momak je bio pegav, talasasta kestenjasta kosa padala mu je na visoku kragnu sive uniforme knjigočaca.

  – Fabio Sahs – predstavi ga Ðankardi. Momak se ljubazno poklonio.

  – Fabio, ovo je gospođa Jenefer, naš uvaženi gost i poštovani klijent. A ta gospođica je njena vaspitanica, želi da obiđe grad. Ti ćeš je pratiti, bićeš joj vodič i staratelj.

  Momak se još jednom naklonio, ovog puta jasno prema Ciri.

  – Ciri – hladno reče Jenefer. – Ustani, molim te.

  Ustala je, blago začuđena, jer uzorno vladanje, koliko joj je bilo poznato, nije zahtevalo ustajanje u takvoj situaciji. I smesta je shvatila. Knjigočatac je, istina, izgledao kao njen vršnjak, ali je bio za glavu niži od nje.

  – Molnaru – rekla je čarobnica. – Ko kome treba da bude staratelj? Nisi mogao da delegiraš za ovaj zadatak nekog gabaritnijeg?

  Dečko pocrvene i upitno pogleda gazdu. Ðankardi potvrdno klimnu glavom. Knjigočatac se još jednom nakloni.

  – Milostiva gospo – tečno i bez ustručavanja odbrusi momak. – Možda i nisam visok, ali možete na mene da se oslonite. Grad dobro poznajem, kao i podgrađe, i celu okolinu. Staraću se o gospođici najbolje što umem. A kad ja, Fabio Sahs mlađi, sin Fabija Sahsa, radim nešto što najbolje umem, onda niko ko je viši od mene ne može da mi parira.

  Jenefer ga gledaše načas, zatim okrete glavu prema bankaru.

  – Čestitam, Molnaru – rekla je. – Umeš da odabereš radnike. Biće od njega nešto! Plemenita kovina po zvečanju se poznaje. Ciri, potpuno se uzdajući u Fabija, prepustiću da on povede računa o tebi, jer je to ozbiljan muškarac, dostojan poverenja.

  Dečko pocrvene do korena svoje kestenjaste kose. Ciri oseti da se i sama zacrvenela.

  – Fabio – reče patuljak otvarajući kovčežić i grebuckajući po zveketavoj sadržini. – Ovde imaš pola nobla i tri... I dva petaka. Za slučaj da mlada gospođica ima neke želje. Ako ih nema, vratićeš novac. Možete da idete.

  – U podne, Ciri – podseti Jenefer. – Ni časak kasnije.

  – Zapamtila sam.

  – Zovem se Fabio – rekao je dečko čim su strčali niz stepenice i izašli na prometnu ulicu. – A tebe zovu Ciri, zar ne?

  – Tako je.

  – Sta bi želela da vidiš u Gors Velenu, Ciri? Glavnu ulicu? Zlatarski sokak? Morsku luku? Možda trg i vašar?

  – Sve.

  – Hmm.. – zabrinuto će momak. – Imamo vremena samo do podneva... Najbolje da krenemo od trga. Danas je pazarni dan, možda ćemo videti mnoge zanimljive stvari! A pre toga ćemo na zidine s kojih se vide čitav zaliv i čuveno ostrvo Taned. Šta kažeš?

  – Haj’mo.

  Ulicom su kloparala kola, kaskali su konji i volovi, bačvari su kotrljali burad, svuda je bila buka i žurba. Ciri je bila pomalo ošamućena od tog prometa i rusvaja – nespretno se spustila nogom sa drvenog pločnika i do gležnjeva upala u blato i đubrivo. Fabio htede da je uhvati pod ruku, ali se ona otrže.

  – Mogu i sama da hodam.

  – Hmm.. Dobro. Hajdemo onda. Ovde gde smo sada, tu je glavna ulica u gradu. Zove se Kardo i spaja obe kapije, Glavnu i Morsku. A. ovim putem ide se do većnice. Vidiš one tornjeve sa zlatnim vetrokazom? E, to je većnica. A tamo gde je okačena ona šarena firma, ro je krčma „Kod otkopčanog midera“. Ali tamo nećemo ići... Ići ćemo evo ovuda, da skratimo put preko riblje pijace na okretnici.

  Skrenuli su u sokak i izbili pravo na mali trg stešnjen između zidova kuća. Trg je bio prepun tezgi, buradi i kaca iz kojih je izbijao prodoran riblji miris. Živa i bučna trgovina, piljari i kupci trudili su se da nadviču galebove koji su kružili iznad njih. Uza zid su sedele mačke, pretvarajući se da ih ribe ni najmanje ne interesuju.

  – Tvoja gazdarica je – odjednom reče Fabio, lavirajući između tezgi – vrlo stroga.

  – Znam.

  – Nije ti blizak rod, je l’ tako? To se odmah vidi!

  – Je l’? A po čemu to?

  – Veoma je lepa – reče Fabio okrutno, ali razoružavajuće iskreno, kako može samo mlad čovek. Ciri učini zaokret prema njemu kao opruga, ali pre nego što je stigla da počasti Fabija kakvom zajedljivom opaskom na račun njegovih pega i visine, momak ju je već vukao između kola, buradi i tezgi, objašnjavajući istovremeno da se kula koja vrhuni nad dvorcem naziva Lopovska, da kamenje koje je upotrebljeno za njenu gradnju potiče s morskog dna i da se drveće koje ispod nje raste zove platani.

  – Strašno si ćutljiva, Ciri – zaključio je najednom.

  – Ja? – pretvarala se da se čudi. – Nikako! Jednostavno pažljivo slušam to što govoriš. Zanimljivo pričaš, znaš? Baš sam htela da te pitam...

  – Ajde, pitaj.

  – Da li je daleko odavde do... grada Aretuze?

  – Baš je veoma blizu. Aretuza uopšte nije grad. Haj’mo na zidine, pokazaću ti. Eno stepenica.

  Zidine su bile visoke, a stepenice strme. Fabio se oznojio i zadihao, nije ni čudo, jer je sve vreme pričao. Ciri je saznala da je zid koji opasuje grad Gors Velen nedavno konstruisan, da je daleko mlađi od samog grada
, koji su još vilenjaci podigli, da je deset metara visok i da je to takozvani kazamatski zid, napravljen od tesanog kamena i nepečene cigle, jer je takav materijal otporniji na udarce ovna za razbijanje zidova.

  Na vrhu ih je dočekao i zapahnuo okrepljujući morski vetar. Ciri je bila radosna što može da ga udiše posle gustog i nepomičnog gradskog zadaha. Naslonila se laktovima na ivicu zidina, gledajući s visine u luku, šarenu od jedara.

  – Fabio, a šta je ono tamo, ona planina?

  – Ostrvo Taned.

  Izgledalo je da je ostrvo veoma blizu. I nije ličilo na ostrvo. Izgledalo je kao gigantski kameni stub zariven u morsko dno, veliki zigurat opasan putem koji spiralno vijuga, cikcak stepenicama i terasama. Terase su se zelenile od bašti i vrtova, a iz zelenila su, prilepljene za stenu kao lastavičja gnezda, štrčale šiljate bele kule i dekorativne kupole koje su ovenčavale komplekse zgrada optočenih klaustrima{11}. Te zgrade uopšte nisu odavale utisak da su izgrađene. Činilo se da su uklesane u padine te morske planine.

  – Sve su to izgradili vilenjaci – objasnio je Fabio. – Uz pomoć vilenjačke magije, kažu. Pa ipak, Taned od pamtiveka pripada čarobnjacima. Blizu vrha, tamo gde su te sjajne kupole, tamo se nalazi dvorac Garstang. Tamo će za nekoliko dana početi veliki sabor čarobnjaka. A tamo, gle, na samom vrhu, ona visoka usamljena kula sa palisadima, to je Tor Lara, Galebova kula.

  – Donde se može doći kopnom? Blizu je.

  – Može. Postoji most koji spaja obalu zaliva sa ostrvom. Ne vidimo ga jer je zaklonjen drvećem. Vidiš one crvene krovove u podnožju planina? To je dvorac Loksija. Tuda ide most. Samo preko Loksije možeš doći do puta koji vodi na gornje terase...

  – A tamo gde su ti slatki klaustri i mostovi? I bašte? Kako se to drži za stenu da ne padne... Kakav je to dvorac?

  – Upravo je to Aretuza, za koju si pitala. Tamo se nalazi čuvena škola za mlade čarobnice.

  – Ah – Ciri obliza usne – znači, tamo... Fabio?

  – Da.

  – Tamo viđaš mlade čarobnice koje pohađaju tu školu? U toj Aretuzi?

  Dečko je pogleda, očito začuđen.

  – Nikada! Niko ih nikada ne viđa! Nije im dopušteno da napuštaju ostrvo i da izlaze u grad. A školi niko nema pristup. Čak i burggraf i baji – ako imaju neki posao sa čarobnicama – mogu da idu samo do Loksije. To je najniži nivo.

  – Tako sam i mislila – Ciri je klimnula glavom, zagledana u sjajne krovove Aretuze. – To nije škola, već zatvor. Na ostrvu, iza zidina, nad ambisom. Zatvor i kraj.

  – Pomalo – priznade Fabio nakon kratkog razmišljanja. – Odatle je teško izaći... Ali ne, to nije kao da si u zatvoru. Polaznice su mlade devojke. Treba ih čuvati...

  – Od čega?

  – Pa... – zamucao je momak. – Pa znaš...

  – Ne znam.

  – Hmmm... Ja mislim... Oh, Ciri, ta niko nikog silom ne zatvara u školu. One same tako hoće...

  – Svakako – Ciri se vragolasto osmehivala. – Hoće baš da sede u tom zatvoru. Da neće, ne bi ih tamo ni zatvarali. Nije to nikakva umetnost, dovoljno je na vreme da uhvate maglu. Pre nego što ih tamo nađu, jer kasnije već može da bude teško...

  – Kako to? Da beže? A kuda bi one trebalo da...

  – One – prekide ga – sigurno ne bi imale kuda, sirotice. Fabio, a gde je grad... Hirundum?

  Momak je iznenađeno pogleda.

  – Hirundum nije grad – reče. – To je veliko zemljoradničko imanje. Tamo su bašte i voćnjaci koji snabdevaju povrćem i voćem sve gradove u okolini. Tamo su i ribnjaci u kojima se uzgajaju šarani i druga riba...

  – A koliko je odavde do tog Hirunduma? Kuda ide put? Pokaži mi.

  – A zašto to hoćeš da znaš?

  – Pokaži mi, molim te.

  – Vidiš onaj put koji vodi na zapad? Tamo gde stoje ona kola? Upravo tuda se ide za Hirundum. To je nekih dvadeset pet kilometara, sve vreme kroz šumu.

  – Dvadeset pet kilometara – ponovi Ciri. – Nije mnogo, ako imaš dobrog konja... Hvala ti, Fabio.

  – Za šta mi zahvaljuješ?

  – Nebitno. Sad me vodi na trg. Obećao si.

  – Hajdemo.

  Gužvu i buku kakvu je videla na trgu u Gors Velenu Ciri još nikad nije videla. U poređenju sa trgom, bučna ribnica kroz koju su skoro prolazili ostavljala je utisak tihog hrama. Trg je bio zaista ogroman, ali joj se i pored toga činilo da će, u najbolju ruku, moći da ga osmotre samo izdaleka, jer o tome da dospeju do vašarskog prostora nisu ni sanjali. Fabio se ipak smelo probio u uskovitlanu masu, vukući je za ruku. Ciri se na licu mesta zavrtelo u glavi.

  Drali su se preprodavci, drali su se i kupci, još glasnije, deca pak, utopljena u masu, urlala su i jadikovala. Stoka je rikala, ovce su blejale, perad je gakala i kokodakala. Patuljci zanatlije žestoko su mlatili čekićima u nekakve limove, a kad bi prekidali udaranje da bi popili, počinjali su da prosipaju psovke. S nekoliko mesta na trgu odjekivale su pištaljke, gusle i cimbala, koncertirali su, videlo se, putujući glumci i muzičari. Da stvar bude gora, neko nevidljiv je usred svetine bez prestanka duvao u mesingane zurle. To zasigurno nije bio muzičar.

  Ciri se izmače ispred svinje koja je trčala sitnim kasom i prodorno skičala, te nalete na kaveze s kokoškama. Odgurnuta, nagazila je na nešto meko što je zamjaukalo. Odskočila je, za dlaku je izbegla pad pod kopita velikog, smrdljivog, gadnog i zastrašujućeg govečeta koje je odgurivalo ljude kosmatim bokovima.

  – Šta je to bilo, Fabio? – jauknula je, hvatajući ravnotežu.

  – Kamila. Ne boj se.

  – Ne bojim se. I to mi je nešto!

  Osvrtala se radoznalo. Posmatrala je ono što rade hobiti koji su pred očima publike izrađivali dekorativne mehove od kozje kože, oduševljavala se prekrasnim lutkama što ih je nekoliko poluvilenjaka prodavalo za tezgama. Razgledala je proizvode od malahita i jaspisa koje je prodavao natmureni i nabusiti gnom. Zainteresovano i poznavalački, posmatrala je mačeve u radionici kovača oklopa i oružja. Osmotrila je devojke koje su plele korpe od trske i došla je do zaključka da nema ničeg goreg od takvog rada.

  Onaj koji je duvao u zurle prestao je. Verovatno su ga ubili.

  – Šta ovde tako fino miriše?

  – Krofne – Fabio napipa kesu. – Hoćeš jednu?

  – Hoću dve.

  Prodavac im je pružio tri krofne, uzeo je petaka i vratio četiri bakrenjaka, od kojih je jedan prelomio napola. Ciri je, polako vraćajući samopouzdanje, posmatrala operaciju lomljenja, halapljivo gutajući prvu krofnu.

  – Da li zbog toga – pitala je, već se prihvatajući druge krofne – postoji ona izreka: ’Ne vredi ni prebijene pare?’.

  – Otuda – Fabio je progutao svoju krofnu. – Pa nema manje monete od groša. Zar se tamo odakle ti dolaziš ne koriste polugroševi?

  – Ne – Ciri je polizala prste. – Tamo odakle ja doiazim koristili su se zlatni dukati. Sem toga, sve to prebijanje bilo je besmisleno i nepotrebno.

  – Zašto?

  – Jer mi se jede još jedna krofna.

  Krofne punjene pekmezom od šljiva delovale su kao čudotvorni eliksir. Ciri je postala raspoložena, a uskomešani trg prestao je da je preneražava, počeo je čak da joj se dopada. Nije više dozvoljavala da je Fabio vuče za sobom, sama ga je povukla u najveću gomilu, na mesto gde je neko besedio, uspuzavši se na govornicu improvizovanu od burića. Govornik je bio postariji debeljko. Po obrijanoj glavi i mrkoj odeždi Ciri je u njemu prepoznala putujućeg sveštenika. Viđala je već takve, ponekad su posećivali Melitelin hram u Elanderu. Mati Neneke nikad nije o njima govorila drugačije nego kao o ’tim fanatičnim tikvanima’.

  – Jedan je na svetu zakon! – urlao je debeli sveštenik. – Božji zakon! Sva priroda podleže tom zakonu, čitava zemlja i sve što na toj zemlji živi! A magija i vradžbine protivne su tom zakonu! Prokleti su zato čarobnjaci i blizu je dan gneva u kojem će vatra s neba uništiti to pogano ostrvo! Srušiće se tada zidovi Loksije, Aretuze i Garstanga, iza kojih se upravo skupljaju ti pagani da bi svoje smutnje snovali! Survaće se ti zidovi...

  –
Pasja te rđa ne ubila, pa onda će trebati nove podizati – promrmlja zidarski kalfa u kuti{12} ispackanoj krečom koji je stajao pored Ciri.

  – Opominjem vas, dobri i pobožni ljudi – urlao je sveštenik – ne verujte čarobnjacima, ne tražite od njih saveta, ne molite ih ni za šta! Ne dajte da vas zavede ni njihova spoljašnja lepota, ni njihova blagoglagoljivost, jer uistinu vam kažem da su ovi čarobnjaci kao izbeljeni grobovi, odozgo lepi, a iznutra truležni i propadljivi!

  – Čuste li ga – reče mlada devojka s korpom punom šargarepa – kako je krasnorečiv. Čarobnjake olajava jer im zavidi, eto šta je.

  – Nego šta – prihvati zidar. – Gle’te ga kaki je, ćelav kô crna liska, a mešina mu se klembesi do kolena. A čarobnjaci su lepi, nit se goje, nit ćelave... A tek čarobnice – krasota jedna...

  – Jer su đavolu za tu krasotu dušu prodale! – povika niska prilika sa obućarskim čekićem za pojasom.

  – Glupi postolaru. Da nije dobrih gospi iz Aretuze, davno bi ti s tim torbama otišao. Njima da zahvališ što imaš šta da ždereš!

  Fabio povuče Ciri za rukav, ponovo se utopiše u gomilu koja ih povuče do centra trga. Čuše udaranje u bubanj i gromke pokliče koji pozivahu na stišavanje. Gomila niti je mislila da se utiša, niti je bukaču s drvene govornice to uopšte smetalo. Imao je prodoran, uvežban glas, i znao je da se njime služi.

  – Čini mi se očitim – zaurla, otvorivši rolnu pergamenta – da je Hugo Anzbah, iz roda hobita, stavljen van zakona zato što je vilenjačke razbojnike koji sebe nazivaju Vevericama u kući svojoj gostio i davao im konačište. Isto tako Justin Ingvar, kovač, iz roda patuljaka, koji je ovim huljama vrhove strela kovao. Stoga burggraf za obojicom raspisuje potečicu{13}; onom ko ih uhvati sleduje nagrada – pedeset kruna u gotovini. A ko im pruži hranu i utočište, taj će biti proglašen za saučesnika i biće kažnjen kao i oni. A budu li uhvaćeni u opolju{14} ili u selu – čitavo opolje ili selo ima da plati...

  – A ko bi – povika neko iz svetine – hobitu sklonište dao! Neka traže po tuđinskim gazdinstvima pa će i naći, i sa svima iz neljudske rase u jamu!

 
Turn Navi Off
Turn Navi On
Scroll Up
Scroll
Add comment

Add comment