Vreme prezira, p.24
Larger Font   Reset Font Size   Smaller Font       Night Mode Off   Night Mode

       Vreme Prezira, p.24

           Andrzej Sapkowski
 

  Običan čovek, čije je poverenje izneverila.

  Sa ulice je dopro odjek koraka, lupa teških vojničkih cipela. Tisaja de Friz nije ni trepnula, nije okrenula glavu prema prozoru. Bilo joj je svejedno čiji su to koraci. Kraljevi vojnici? Prevo koji dolazi s naređenjem da se uhapsi izdajnica? Plaćene ubice? Vilgeforcovi krvnici? Nije je se ticalo.

  Koraci su utihnuli u daljini.

  Svećnjaci ispod ogledala neravno su stajali. Čarobnica ih je poravnala, ispravila stolnjak tako da ćošak pada tačno po sredini i bude simetričan sa četvorouglim podmetačima svećnjaka. Otkopčala je zlatne narukvice, skinula ih sa ručnih zglobova i spustila ih pod pravom linijom na poravnani stolnjak. Pogleda kritički, ali ne nađe ni najmanje greške. Sve je ležalo ravno, uredno. Baš kao što treba.

  Otvorila je fioku na komodi i izvadila iz nje kratki nož s koštanom drškom.

  Lice joj je bilo ponosno i nepomično. Mrtvo.

  U kući je bilo tiho. Tako tiho da se čulo kako na sto pada latica tulipana koji je venuo.

  Sunce, crveno kao krv, sporo se spuštalo na krovove kuća.

  Tisaja de Friz sede u fotelju kraj stola, dunu u sveće, još jednom popravi pero koje je ležalo prekoputa pisma i preseče sebi vene na pregibima obeju ruku.

  *

  Umor od celodnevnog puta i utisaka bio je vidljiv. Neven se probudio i shvatio da je verovatno zaspao za vreme priče, da je zahrkao upola reči. Pomače se i gotovo otkotrlja s gomile granja – Geralt više nije ležao pored njega i nije uravnotežavao brlog.

  – Gde sam... – iskašlja se, sede. – Gde sam stao? Aha, na čarobnjacima... Geralte? Gde si?

  – Ovde – reče veštac, jedva vidljiv u mraku. – Nastavi, molim te. Upravo je trebalo da mi pričaš o Jenefer.

  – Čuj – pesnik je bio savršeno svestan svog odbijanja da o pomenutoj osobi bilo šta kaže. – Ja zaista ništa...

  – Nemoj da lažeš. Znam te.

  – Ako me tako dobro znaš – iznervira se trubadur – što si mi onda, kog vraga, tražio da ti pričam? Kad me znaš kao zlu paru, onda treba da znaš zašto prećutkujem, zašto ne ponavljam glasine koje sam čuo! Treba da pretpostaviš kakve su to glasine i zašto hoću da ih te poštedim!

  – Que suecc’s? – jedna od drijada što su spavale pored njega prenula se probuđena njegovim uzbuđenim glasom.

  – Izvini – tiho reče veštac. – Ti takođe.

  Zelene svetiljke Brokilona već su se pogasile, samo su još neke slabo tinjale.

  – Geralte – prekide ćutanje Neven. – Oduvek si tvrdio da stojiš po strani, da te je baš briga... Ona je u to mogla da poveruje. Verovala je u to kad je zajedno s Vilgeforcem započela tu igru...

  – Dosta – reče Geralt. – Ni reči više. Kad čujem reč ’igra’, poželim nekog da ubijem. Ah, daj mi tu britvu. Hoću da se najzad obrijem.

  – Sada? Još uvek je mrak...

  – Za mene nikad nije mrak. Ja sam čudovište.

  Kad mu veštac izvuče iz ruke kesu s toaletnim priborom i ode u pravcu potoka, Neven zaključi da se potpuno rasanio. Nebo je već svetlelo najavljujući praskozorje. Ustade, uđe u šumu, oprezno zaobilazeći uspavane drijade, šćućurene jedna do druge.

  – Da li si pripadao onima koji su do toga doveli?

  Okrete se naglo. Drijada oslonjena o bor imala je kosu boje srebra, čak i u polumraku zore to se moglo videti.

  – Mnogo gadan prizor – rekla je, prekrstivši ruke na grudima. – Neko ko je sve izgubio. Znaš, pesniče, da je to zanimljivo. Svojevremeno, činilo mi se da je nemogućno sve izgubiti, da uvek nešto ostane. Uvek. Čak i u vreme prezira, kada naivnost može da ti se osveti na najsuroviji način, ni onda ne možeš da izgubiš sve. A on... On je izgubio četvrt litre krvi, mogućnost da hoda kako treba, delimično vladanje levom rukom, vešterski mač, voljenu ženu, ćerku koju je čudom vratio, veru... Pomislila sam, dobro, ali nešto je ipak moralo da mu ostane. Varala sam se. On više ništa nema. Čak ni britvu.

  Neven je ćutao. Drijada se nije ni pomakla.

  – Pitala sam te da li si ti tome doprineo – nastavi malo potom. – Mada verovatno bespotrebno. Očigledno je da jesi. Očigledno je da jesi njegov prijatelj. A kad neko ima prijatelja, pa i pored toga sve izgubi, onda je očigledno da i njegov prijatelj snosi deo krivice. Zbog onoga što je učinio, i relativno zbog onoga što nije učinio. Zbog onoga što nije znao da treba da učini.

  – A šta sam ja mogao? – šapnu Neven. – Šta sam mogao da učinim?

  – Ne znam – odgovori drijada.

  – Nisam mu sve rekao...

  – To znam.

  – Nisam ni za šta kriv.

  – Jesi.

  – Ne! Nisam...

  Neven đipi, lomeći grane ležaja. Geralt je sedeo pored, brišući lice. Mirisao je na sapun.

  – Nisi? – upita ga hladno. – Šta li si sanjao? Da si žaba? Smiri se. Nisi žaba. Da si glupak? E, u tom slučaju, to je mogao da bude proročanski san.

  Neven se osvrnu. Bili su potpuno sami na poljani.

  – Gde je ona... Gde su one?

  – Na kraju šume. Spremaj se, sad si ti na redu.

  – Geralte, ja sam malopre razgovarao s drijadom. Govorila je zajedničkim jezikom bez akcenta i rekla mi je...

  – Nijedna drijada odavde ne govori zajedničkim jezikom bez akcenta. Sanjao si, Nevene. Ovo je Brokilon. Ovde čovek svašta može da sanja.

  *

  Na ivici šume čekala ih je usamljena drijada. Neven ju je odmah prepoznao – bila je to ona sa zelenom kosom koja im je noću donosila svetlo i nagovarala ga da nastavi da peva. Drijada podiže ruku, naređujući im da se zaustave. U drugoj ruci imala je luk sa strelom na tetivi. Veštac stavi ruku na rame trubadura i snažno ga stegnu.

  – Nešto se dešava? – šapnu Neven.

  – Naravno. Samo ćuti i ne miči se.

  Gusta magla u dolini Vrpce prigušivala je glasove i zvuke, ali ne u toj meri da Neven ne može da čuje pljuskanje vode i rzanje konja. Preko reke su prelazili jahači.

  – Vilenjaci – domisli se. – Skoja’taeli? Beže u Brokilon, zar ne? Čitavi odredi...

  – Ne – procedi Geralt zagledan u maglu. Pesnik je znao da su veščevi vid i sluh izvanredno izoštreni, ali nije bio u stanju da pogodi da li sada razaznaje vidom ili sluhom. – To nisu odredi. To je ono što je ostalo od odreda. Pet ili šest konjanika, tri konjovoca. Ostani ovde, Nevene. Idem tamo.

  – Gar’ean – upozori ga zelenokosa drijada, podižući luk. – Nfe va, Gwynbleidd! Ki’rin!

  – Thaess aep, Fauve – neočekivano oštro odvrati veštac. – M’aespar que va’en, ellea? Izvoli, gađaj me. Ako nećeš, onda ćuti i ne pokušavaj da me plašiš, jer mene ne možeš ničim više uplašiti. Moram da porazgovaram s Milvom Baring i učiniću to dopalo ti se to ili ne. Budi ovde, Nevene.

  Drijada obori glavu. I spusti luk.

  Iz magle se pomolilo devet konja, ali Neven vide samo šest konjanika. Uočio je siluete drijada koje su se pomolile iz rastinja i koje su im išle u susret. Primetio je da je trojici konjanika trebala pomoć da sjašu s konja i da ih je trebalo pridržavati da bi bili u stanju da idu prema spasonosnom drveću Brokilona. Druge drijade kao duhovi projuriše kroz vetrolom i preko obronka, nestadoše u magli nad Vrpcom. Sa suprotne obale razleže se krik, rzanje konja, pljuskanje vode. Pesniku se činilo takođe da čuje zviždanje strela. Ali nije bio siguran.

  – Jurili su ih... – promrsi. Fauve se okrenu, pritiskajući ruku na rejzer luka.

  – Pevaj pesmu, taedh – zareža. – N’te shaent a’minne, ne o Etarijel. Ne, dragi, nije sad vreme za to. Sad je vreme za ubijanje, takvu pesmu daj!

  – Ja – promrmlja – nisam kriv za to što se dešava...

  Drijada je nakratko ćutala, gledajući u stranu.

  – Nisam ni ja – reče i brzo ode u gustiš.

  Veštac se vrati pre nego što je prošlo sat vremena. Vodio je dva osedlana konja – Pegaza i doratastu kobilu. Aša na kobili imala je tragove krvi na sebi.

  – To je konj vilenjaka, zar ne? Onih koji su prešli reku.

  – D
a – odvrati Geralt. Lice i glas bili su mu drugačiji i tuđi. – To je kobila vilenjaka. Trenutno će ipak da posluži meni. A kad budem imao priliku, zameniću je za konja koji može da nosi ranjenika, i koji će ostati kraj njega kada ovaj s njega spadne. Ovu kobilu očito to niko nije naučio.

  – Idemo li odavde?

  – Ti ćeš otići – veštac dobaci Pegazove uzde pesniku. – Uzdravlje, Nevene. Drijade će te odvesti tri kilometra uzvodno rekom, da ne bi natrapao na levere iz Bruge, koji se sigurno i dalje vrzmaju po onoj obali.

  – A ti? Ostaješ ovde?

  – Ne. Ne ostajem.

  – Doznao si nešto. Od Veverica. Doznao si nešto o Ciri, je l’ da?

  – U zdravlju ostaj, Nevene.

  – Geralte... Poslušaj me...

  – Šta da slušam? – viknu veštac i zamuca najednom. – Ja nju... Ne mogu je ostaviti na milost i nemilost sudbini. Ona je potpuno sama... Ona ne može da bude sama, Nevene. Ti to ne razumeš. Niko to ne razume, ali ja to znam. Ako ostane sama, desiće joj se isto što i nekad... Što se nekad desilo meni... Ti to ne razumeš...

  – Razumem. I zato i idem s tobom.

  – Poludeo si. Znaš li kuda ja idem?

  – Znam. Geralte, ja... Nisam ti sve rekao. Ja se... Osećam se krivim. Nisam ništa učinio, nisam znao šta treba da učinim... Ali sad znam. Ipak želim da idem s tobom. Želim da te pratim. Nisam ti rekao... o Ciri, o glasinama koje kruže. Sreo sam poznanike iz Kovira, a oni su pak čuli izveštaje poslanika koji su se vratili iz Nilfgarda... Pretpostavljam da su te glasine mogle doći čak i do Veverica. Da si sve već saznao od tih vilenjaka koji su prešli Vrpcu. Ali dozvoli... da ti ja... Da ti ja to ispričam...

  Veštac je dugo ćutao, ruke su mu bespomoćno klonule.

  – Skači u sedlo – najzad reče drugačijim glasom. – Ispričaćeš mi na putu.

  *

  Tog jutra je u dvorcu Lok Grim, letnjoj imperatorovoj rezidenciji, vladao neobičan metež. Tim neobičniji što za nilfgardske plemiće ushodanost, uzbuđenost i živost uopšte nisu bile uobičajene, a ispoljavanje uznemirenosti ili uzrujanosti ukazivalo je na nezrelost. Takvo ponašanje nilfgardske velmože toliko su osuđivale i prezirale da se čak i nezrela omladina, od koje je malo ko očekivao da se pristojno ponaša, stidela da pokaže živost ili uzbuđenje.

  Tog jutra u Lok Grimu omladine ipak nije bilo. U Lok Grimu omladina nije imala šta da traži. Ogromnu prestonu dvoranu u dvorcu ispunjavale su ozbiljne i stroge aristokrate, vitezovi i dvorjani, svi složno odeveni u ceremonijalnu dvorsku crninu, oživljenu samo belilom naboranih čipkastih okovratnika i manžetni. Muškarce su pratile malobrojne ali jednako ozbiljne i stroge dame, kojima je običaj dozvoljavao da crninu odeće ožive sitnim skromnim nakitom. Svi su se pretvarali da su dostojanstveni, ozbiljni i strogi. A bili su neverovatno uzrujani.

  – Kažu da je ružna. Mršava i ružna.

  – Ali to je, navodno, kraljevska krv.

  – Iz nezakonite postelje?

  – Bože sačuvaj! Zakonite.

  – Sešće, dakle, na presto?

  – Ako imperator tako odluči...

  – Sto mu gromova, pogledajte samo Ardala ep Dahija i princa De Veta... Kakve grimase... Kao da su se sirćeta napili...

  – Tiše, grofe... Čudiš se njihovim izrazima lica? Ako se glasine potvrde, Emhir će opaliti šamar starim dinastijama. Poniziće ih...

  – Glasine se neće obistiniti. Imperator se neće oženiti tim nahočetom! Ne može to da učini...

  – Emhir sve može. Oprez na rečima, barone. Pazite šta govorite. Bilo je već onih koji su tvrdili da Emhir ne može ovo ili ono. Završili su na gubilištu.

  – Priča se da je već potpisao dekret o dodeli dobara za nju. Trista grivni rente, možete li da zamislite?

  – I titula princeze. Da li ju je neko od vas već video?

  – Čim je došla, dali su je pod starateljstvo grofici Lidertal, a kuću su okružili gardisti.

  – Poverena je grofici da bi ona toj balavici utuvila u glavu pojam o manirima. Kažu da se ta vaša princeza ponaša kao konjušarka.

  – Šta u tome ima čudnog? Dolazi sa Severa, iz varvarske Cintre... -Time su manje verovatne glasine o Emhirovoj ženidbi. Ne, to je apsolutno nemoguće. Imperator će uzeti za ženu najmlađu De Vetovu ćerku, kao što je i planirano. Neće se oženiti tom uzurpatorkom!

  – Krajnje je vreme da se najzad nekim oženi. S obzirom na dinastiju... Krajnje je vreme da imamo malog nadvojvodu...

  – Pa neka se onda ženi, ali ne tom protuvom!

  – Tiše, bez egzaltacije. Garantujem vam, plemenita gospodo, da do te veze neće doći. Kakav bi cilj opravdavao takav brak?

  – To je politika, grofice. Vodimo rat. Ta veza imala bi političko i strateško značenje... Dinastija iz koje potiče princeza ima legalne titule i potvrđena lenska prava na zemlje koje izlaze na Donju Jaru. Kad bi postala imperatorova supruga... Oho! To bi bio savršen potez. Gledajte samo poslanike kralja Esterada kako se došaptavaju...

  – Podržavate, dakle, tu čudačku svojtu, svetli kneže? A možda ste upravo to i savetovali Emhiru, ha?

  – Moja je stvar, markgrofe, šta podržavam a šta ne. A da dovodite u pitanje odluku imperatora, to vam ne savetujem.

  – Odluku je, dakle, već doneo?

  – Ne bih rekao.

  – Ako ne biste rekli, onda ste u zabludi.

  – Šta hoćete time da kažete, gospođo?

  – Emhir je otpremio s dvora baronicu Tarhnan. Naredio joj je da se vrati svom mužu.

  – Raskinuo je s Dervlom Trifin Broine? Nemoguće! Dervla je bila njegov favorit još od pre tri godine...

  – Ponavljam, otpremio ju je iz dvorca.

  – Istina je. Kažu da je Zlatokosa Dervla strašno dizala dževu. Četvorica gardista na silu su ugurala u karuce...

  – Muž će joj se obradovati...

  – Sumnjam.

  – Nebesa, otvorite se! Emhir raskinuo s Dervlom? Zbog te protuve je raskinuo s njom? Zbog te divljakuše sa Severa?

  – Tiše, tiše, dovraga...

  – Ko to podržava? Koja stranka to podržava?

  – Tiše, molila sam vas. Gledaju nas...

  – Ta cura... Htedoh reći, princeza... Kažu da je ružna... Kad je imperator bude video...

  – Hoćete da kažete da je još nije video?

  – Nije imao vremena. Došao je iz Darn Ruaha pre sat vremena.

  – Emhir nikad nije voleo ružne. Aine Dermot... Klara ep Gvirdolin Gor... A Dervla Trifin Broine je prava pravcata lepotica...

  – Možda će se i ta nahotka s vremenom prolepšati...

  – Kad je dobro operu? Navodno, princeze sa Severa retko se umivaju...

  – Pazite šta pričate. Možda govorite o imperatorovoj supruzi...

  – To je još dete. Nema više od četrnaest godina.

  – Ponavljam, to bi bio politički brak... Čisto formalan...

  – Da je tako, Zlatokosa Dervla ostala bi na dvoru. Nahotka iz Cintre politički i formalno sedela bi na prestolu pored Emhira... Ali uveče bi joj Emhir davao da se zabavlja tijarom i kraljevskim insignijama, a sam bi odlazio u Dervlinu spavaonicu... Barem dok balavica ne dođe u godine kad žena bezbedno rađa.

  – Hmmm... Da... Ima nečega u tome. Kako se zove ta... princeza?

  – Kserela, ili tako nekako.

  – Ma kakvi, to nije istina. Zove se... Cirila. Da, verovatno Cirila.

  – Varvarsko ime.

  – Tiše, prokletinje...

  – I uozbiljite se malo. Ponašate se kao balavci!

  – Pazite šta pričate. Mogao bih da se uvredim!

  – Ako tražite zadovoljštinu, znate gde treba da me potražite, markgrofe!

  – Tiše! Smirite se! Dolazi imperator...

  Poklisar nije morao naročito da se upinje. Bio je dovoljan jedan udarac štapom o pod da se aristokratske i viteške glave dekorisane crnim beretkama pognu kao klasje pod udarom vihora. U prestoničkoj dvorani nastade takav tajac da poklisar nije morao da napreže svoj glas.

  – Emhir var Emreis, Dejtven Adan in Karn ep Murvud!
/>
  Beli Plamen koji Igra na Kurganima Neprijatelja ušao je u salu. Prodefilovao je kroz špalir plemstva uobičajeno žustro, energično zamahujući desnom rukom. Njegova crna odeća ničim se nije razlikovala od odeće dvorana, ne računajući odsustvo kolira{30}. Tamna imperatorova kosa, kao i obično nefrizirana, relativno uredno je pridržavala zlatni obruč oko glave, na vratu je svetlucala carska torkvesa{31}.

  Emhir je dosta nehajno seo na presto na uzvišenju, naslonio lakat na naslon, a podbradak na ruku. Nije zabacio noge na drugi naslon prestola, što je značilo da i dalje obavezuje ceremonija. Nijedna od pognutih glava nije se ni malčice podigla.

  Imperator se glasno nakašljao, ne menjajući položaj. Dvorjani su odahnuli i ispravili se. Poklisar je ponovo udario štapom o kameni pod.

  – Cirila Fiona Elen Rijanon, kraljica Cintre, princeza Bruge i kneginja Sodena, naslednica Inis Ard Skelig i Inis An Skelig, sizerena Atrea i Ab Jara!

  Sve su se oči okrenule ka vratima na kojima je stajala visoka i dostojanstvena Stela Kongreve, grofica Lidertala. Bočno od grofice išla je vlasnica svih malopre pomenutih titula. Vitka, plavokosa, neobično bleda, blago pogurena, u dugoj plavoj haljinici. U haljinici u kojoj se očito nije prijatno osećala.

  Emhir Dejtven se ispravio na prestolu, a dvorjani momentalno presaviše tela poklanjajući mu se. Stela Kongreve neprimetno pogura plavokosu devojčicu, obe su defilovale u poklonstvenom stavu duž špalira aristokrata, predstavnika prvih dinastija Nilfgarda. Devojka je koračala kruto i nesigurno. Saplešće se, pomislila je grofica.

  Cirila Fiona Elen Rijanon se saplela.

  Suvonjava i ružnjikava, pomisli grofica, približavajući se prestolu. Trapava, a uza sve to i nepromućurna. Ali napraviću ja od nje nešto. Napraviću od nje kraljicu, Emhire, kao što si naredio.

  Beli Plamen Nilfgarda gledao ih je sa visine svog prestola. Kao i obično, blago žmureći, na usnama mu je poigravala senka podrugljivog osmejka.

  Kraljica Cintre saplete se i drugi put. Imperator nasloni lakat na naslon prestola, dotače rukom obraz. Nasmeši se. Stela Kongreve bila je već toliko blizu da je mogla da prepozna taj osmeh. Premrla je od užasa. Nešto nije kako treba, pomisli uplašeno, nešto nije kako treba. Leteće glave. Nebesa, otvorite se! Leteće glave...

 
Turn Navi Off
Turn Navi On
Scroll Up
Scroll
Add comment

Add comment