Vreme prezira, p.23
Larger Font   Reset Font Size   Smaller Font       Night Mode Off   Night Mode

       Vreme Prezira, p.23

           Andrzej Sapkowski
 

  Savet je ćutao.

  – Zahvaljujući tome – nastavljao je Foltest – Ervil je sačuvao kraljevsku titulu, ali njegov sizeren je Emhir. Verden je, dakle, i dalje formalno kraljevstvo, ali praktično je nilfgardska provincija. Razumete li šta to znači? Situacija se preokrenula. Verdenske tvrđave i ušće Jaruge u rukama su Nilfgarda. Ne mogu da izvedem forsiranje reke. I ne mogu da iscrpem vojsku što tamo stoji tako što ću postrojiti korpus koji bi trebalo da uđe u Edirn i podrži Demavendovu vojsku. Ne mogu to da učinim. Na meni je velika odgovornost za moju zemlju i za moje podanike.

  Savet je ćutao.

  – Car Emhir var Emreis, imperator Nilfgarda – nastavi kralj – dao mi je predlog... dogovora. Prihvatio sam taj predlog. Sad ću vam izložiti na čemu se dogovor zasniva. A vi, pošto me saslušate, shvatićete... Priznaćete da... Reći ćete...

  Savet je ćutao.

  – Reći ćete... – dovrši Foltest – ... reći ćete da vam donosim mir.

  *

  – Foltest je, znači, podvio rep – promrsi veštac, lomeći među prstima još jednu grančicu. – Sporazumeo se s Nilfgardom. Ostavio je Edirn na milost i nemilost sudbini.

  – Da – potvrdio je pesnik. – Ipak je uveo vojsku u dolinu Pontara, zauzeo je i opkolio tvrđavu Hage. A Nilfgardijci nisu ušli na prevoj Mahakama i nisu prešli Jarugu u Sodenu, nisu napali Brugu, koju su, posle kapitulacije i Ervilovog poklonjenja, prikleštili. To je, bez sumnje, bila cena neutralnosti Temerije.

  – Ciri je bila u pravu – šapnu veštac. – Neutralnost... Podlo je biti neutralan.

  – Šta?

  – Ništa. A šta je s Kedvenom, Nevene? Zbog čega Henselt iz Kedvena nije pomogao Demavendu i Meve? Pa među njima je postojao pakt, vezani su bili zavetom. A čak i da, po ugledu na Foltesta, Heltest fućka na potpise, pečate na dokumentima i kraljevsku reč, nije valjda budala? Zar ne shvata da je, posle pada Edirna i dogovora s Temerijom, red na njega, da je on sledeći na nilfgardskoj listi? Kedven je dužan iz računa da podrži Demavenda. U svetu više nema ni vere ni istine, ali razum valjda još postoji? Reci, Nevene. Da li razum još postoji u svetu? Ili su ostali samo pokvarenost i prezir?

  Neven okrete glavu. Zelene svetiljke bile su blizu, zbijene, opisivale su čvrst obruč oko njih. Nije to primetio ranije, ali je sada shvatio. Sve drijade slušale su njegovu priču.

  – Ćutiš – reče Geralt. – A to znači da je Ciri bila u pravu. I da je Kodringer bio u pravu. I da su svi bili u pravu. Samo sam ja, naivni, anahroni, glupi veštac, bio u zabludi.

  *

  Stotinar Digod, poznat pod nadimkom Fićok, odškrinu krilo šatora i uđe, teško sopćući i gnevno režeći. Desetari đipiše s mesta, postavivši se u stav mirno i namestivši vojnički izraz lica. Zivik vešto nabaci kožuh na bure votke okruženo sedlima, pre nego što je stotinarov pogled stigao da se navikne na polumrak. I to ne zato što je Digod bio okoreli protivnik pića na dužnosti i u logoru, već više zbog toga da bi spasao bure. Stotinarov nadimak nije bio slučajan – govorilo se da je u zgodnim prilikama bio kadar da kô od šale i zadivljujuće brzo poloka tuce fićoka kuvane rakije. Standardno vojničko lonče zapremine jedne kvarte iskapio bi kao da je polovina kvarte, u jednom cugu, i retko kad mu je curilo do ušiju.

  – Kako je, gospodine stotinaru? – upita Bode, streljački desetar. – Šta su odlučili velikomožni zapovednici? Kakva smo naređenja dobili? Prelazimo li granicu? Kazujte već jednom!

  – Evo, sad ću – zastenja Fićok. – Kakva vrućina, vrag je odneo... Sad ću vam sve istumačiti. Ali dajte prvo nešto da se popije, grlo mi je suvo kao barut. Nemojte mi reći da nemate, oseća se žganica na čitavu vrstu od šatora. A znam i otkuda. Eno, ispod onog kožuha tamo.

  Zivik, psujući pod bradom, izvuče burence. Desetari se zbiše u grupicu, zazvečaše pehari i kalajni lončići.

  – Aaah – stotinar obrisa brkove i oči. – Auuh, kakva brlja. Suni deder još, Zivik.

  – Dela, kazujte već jednom – unervozio se Bode. – Kakva su naređenja? Idemo li na Nilfgardijce ili ćemo i dalje da dreždimo na granici kô konji nad praznim jaslama.

  – Kavge ste se zažedneli? – otegnuto zakrklja Fićok, ispljunu, tromo zasede na visoko sedlo. – Baš vas je zasvrbelo da mrdate s granice, u Edirn. Pritislo vas, ha? Besni ste mi vi kurjaci, samo očnjacima sevate.

  – Baš tako – hladno će na to mali Staler, premećući se s noge na nogu. Kao svakom starom konjaniku, noge su mu bile krive poput dva vrganja. – Baš tako, gos’n stotinaru. Već petu noć obuveni spavamo, spremni. Zato i hoćemo da znamo šta će biti. Ili u boj ili nazad u utvrđenje.

  – Preći ćemo granicu – kratko saopšti Fićok. – Sutra u zoru. Pet stegova, Mrki steg napred. A sad oprez, jer ću vam upravo reći šta su naredili vojvoda i presvetli gos’n markgrof Mansfeld iz Ard Karajga, kog je direktno kralj poslao. Nastrižite ušima, jer neću dvaput govoriti. Neredovita su to naređenja.

  U šatoru nastade tajac.

  – Nilfgardijci su prešli Dol Angru – reče stotinar. – Pokosili su Liriju, za četiri dana došli su do Alderzberga, tamo su, hrabro se boreći, do nogu potukli Demavendovu vojsku. Posle samo šest dana opsade umarširali su u Vengerberg, na prevaru su ga zauzeli. Istom hitro grabe na sever, potiskuju vojske iz Edirna prema dolini Pontara i Dol Blatana. Idu prema nama, prema Kedvenu. Naređenje za Mrki steg, stoga, glasi: prelazak granice i forsiranje na jug, pravo ka Cvetnoj dolini. Za tri dana nužno je da budemo kod rečice Difne. Ponavljam, za tri dana, što će reći – idemo kasom. Ni koraka dalje od reke Difne. Ni koraka, ponavljam. Na drugoj obali će se ubrzo pojaviti Nilfgardijci. A s njima – pažnja i oprez sad! – ne započinjemo borbu. Nipošto, je l’ to jasno? Čak i ako bi negde i pokušali da pređu preko rečice, samo ćemo im dati znak, pokazaćemo im da smo to mi, kedvenska vojska.

  U šatoru nastade još veći tajac, iako je izgledalo da tiše biti ne može.

  – Kako to? – progunđa najzad Bode. – Na Nilfgardijce da ne udarimo? Je l’ mi idemo u rat ili ne idemo? Kako to, gos’n stotinaru?

  – Takva je naredba. Ne idemo u rat, nego... – Fićok se počeša po vratu. – Nego samo bratski pomažemo. Prelazimo granicu da bismo zaštitili ljude iz Gornjeg Edirna... Pazi šta ja pričam!... Ne iz Edirna, nego iz Donje Marhije. Tako je kazao presvetli makrgrof Mansfeld. Besedio je kako je Demavend poražen, kako je geknuo i eno ga gde se prućio koliko je dug, jer je rđavo upravljao i prdi taj za politiku. Njemu je ionako odzvonilo, kao i čitavom Edirnu. Naš kralj je mnogo novca Demavendu uzajmio, pomagao mu je, takvo bogatstvo nije red da propada, sad je vreme da se taj novac s kamatom vrati. Ne možemo, takođe, ni da dozvolimo da naši zemljaci i braća iz Donje Marhije odu u nilfgardsko ropstvo. Moramo ih, da tako kažem, osloboditi. Jer je ta zemlja odvajkada naša, Donja Marhija, pod žezlom Kedvena nekada je bila i pod isto žezlo sad će da se vrati. Sve do reke Difne. Takav je sporazum sklopio naš milostivi kralj Henselt s Emhirom iz Nilfgarda. Ali na kraljevima je da se sporazumevaju, a Mrki steg ima da stoji na reci. Je l’ to jasno?

  Niko nije odgovorio. Fićok se iskrevelji, mahnu rukom.

  – Kitu lastinu ste vi razumeli, vidim ja to! Ali ne jedite se, jer ni ja ne bendam mnogo. Onaj ko treba da razume, to je njegovo veličanstvo kralj, grofovi, vojvode i gospoda plemići. A mi smo vojska. Na nama je da slušamo naređenja: za tri dana da dođemo na rečicu Difne, tamo da stanemo i kao ukopani da stojimo. Toliko. Suni, Zivik.

  – Gos’n stotinaru... – zamuca Zivik. – A šta će biti... Šta će biti ako vojska iz Edirna pruži otpor? Ako zagradi put? Ta naoružani idemo po njihovoj zemlji. Šta onda?

  – A ako naši zemljaci i braća – zajedljivo se nadoveza Staler – koje mi, kao, treba da oslobodimo... Ako stanu iz lukova da šibaju, kamenje da bacaju? Šta onda?

  – Tri dana ima da stojimo na reci Difne – podvukao je Fićok. -Ne duže. Ko nas bude zadržavao ili usporavao, taj nam je neprijatelj. A neprijatelj ima da se pod mač stavi. Samo pažnja! Pozor! Slušaj naređenja! Nema paljenja kuća i sela, nema pustahiluka, otimačine i silovanja! Utuvi u glavu vojnicima, a i sebi, jer onaj ko
naređenje pogazi na vešalima će da visi. Vojvoda je deset puta ponovio: ne idem, majkoviću, u osvajanje, već bratski da pomognem! Šta ceriš zube, Staleru? To je naređenje, bestraga mu glava. A sada trk u svoje desetine, svi da budu na nogama, konji i ratna oprema da se sijaju ko tepsija! U predvečerje da svi stegovi budu spremni za strojevu obuku, sam vojvoda će da vežba sa zastavnicima. Ako me neka desetina obruka, ima da me zapamti taj desetar, još kako će da me zapamti! Na izvršenje!

  Zivik izađe iz šatora poslednji. Mršteći oči od sunca, posmatrao je rusvaj u logoru. Desetari su žurili u svoje odrede, stotinari su trčali i psovali, plemići, konjički zastavnici i pažovi uzmuvavali su se. Oklopnici iz Ban Arda kaskali su po polju, dižući oblake prašine. Vrućina je bila strahovita.

  Zivik ubrza korak. Prođe pored četiri skalda pristigla iz Ard Karajga prethodnog dana koja su sedela u senci što ju je bacao obilato ukrašen šator markgrofa. Skaldi su upravo sastavljali baladu o pobedničkoj vojnoj operaciji, o kraljevom geniju, razboritosti vođa i odvažnosti prostog vojnika. Kao i obično, radili su to pre operacije, da ne bi gubili vreme.

  – Dočekivahu nas naša braća, dočekivahu hlebom, solju... – zapeva probe radi jedan od skaldova. – Dočekivahu svoje spasitelje i osloboditelje, dočekivahu hlebom, solju... Hej, Hrafhire, ubaci neku nesvakidašnju rimu sa ’solju’!

  Drugi skald dodade rimu. Zivik ne ču kakvu.

  Desetina koja je bivkovala pod vrbama na jezeru đipi čim ga ugleda.

  – Spremaj se! – dreknuo je Zivik sa dovoljne udaljenosti da njegov huk ne pokoleba ratnički duh njegovih potčinjenih. – Pre nego što sunašce grane, svi na pregled! Sve ima da blista kô sunce, oružje, ratna oprema, konjska oprema, konj isto tako! Biće strojeva obuka, bude li me neko od vas obrukao, noge ću mu polomiti! Živo!

  – Idemo u boj – domisli se konjovodac Kraska, brzo uvlačeći košulju u pantalone. – Idemo u boj, gos’n desetaru?

  – A šta si ti mislio? Da ideš na ples, na doženciju{29}? Prelazimo granicu. Sutra u svitanje kreće čitav Mrki steg. Stotinar nije rekao u kakvom redu, ali naša desetina će poći napred, kao i obično. Haj’mo, bodrije, mrdnite guzice! Vrati se! Reći ću vam odmah, jer će posle biti dockan. To neće biti obično vojevanje, momci. Velmože su izmislile nekakvu modernu budalaštinu. Nekakvo vraćanje slobode, ili tako nešto. Ne idem da bijem neprijatelja, već toj, hajde de, vajkadašnjoj zemlji našoj bratski da pomognem. Pazite zato šta vam kažem: jadne dobre ljude iz Edirna ne dirajte, ne pljačkajte...

  – Kako to? – razjapi gubicu Kraska. – Kako da ne pljačkamo? A čime ćemo konje hraniti, gos’n desetniče?

  – Konjsku krmu i može, i to je sve. Ali bez ubijanja ljudi, bez paljenja kuća, uništavanja useva... Začepi gubicu, Kraska! Nije ovo sabor čopora, vojska je to, majku vam vašu! Slušaj naređenja ili ćeš visiti! Rekoh: nema ubijanja, nema paljenja, nema pustahiluka, nema silovanja!

  Zivik prekide, zamisli se.

  – Silovanje – dovrši polako – samo tiho i tako da to niko ne vidi.

  *

  – Na mostu na reci Difne – dovrši Neven – stegli su ruku jedan drugom. Markgrof Mansfeld iz Ard Karajga i Meno Kuhorn, vrhovni komandant nilfgardske vojske iz Dol Angre. Stegli su jedan drugom ruku iznad kraljevstva Edirn, koje je bilo u plamenu i krv prolivalo, zapečativši tako razbojničku podelu plena. Najodvratniji potez za koji zna istorija.

  Geralt je ćutao.

  – Kad smo već kod gadosti – rekao je malo zatim, iznenađujuće mirno – šta je bilo sa čarobnjacima, Nevene? Mislim na one iz Kaptola i Saveta.

  – Nijedan od njih nije ostao sa Demavendom – pesnik će časak potom. – A Foltest je proterao iz Temerije sve koji su mu služili. Filipa je u Tretogoru, pomaže kraljici Hedvig da obuzda nerede koji i dalje vladaju u Redanji. Sa njom su Tris i još trojica, ne sećam se imena. Nekoliko ih je u Kedvenu. Mnogi su pobegli u Kovir i Hengfors. Odabrali su neutralnost, jer su Esterad Tisen i Nedamir, kao što znaš, bili i ostali neutralni.

  – Znam. A Vilgeforc? I oni koji su se s njim držali?

  – Vilgeforc je nestao. Očekivali su da će u osvojenom Edirnu da se pojavi kao Emhirov namesnik... Ali izgubio mu se svaki trag. Kao i trag svih njegovih saradnika. Izuzev...

  – Govori, Nevene.

  – Sem jedne čarobnice koja je postala kraljica.

  *

  Filavandrel ep Fidhail ćutke je čekao odgovor. Ćutala je i kraljica, zagledana kroz prozor. Odatle se pružao pogled na bašte, koje su donedavno bile ponos i dika prethodnog vladara Dol Blatane, okrutnog namesnika iz Vengerberga. Bežeći od Slobodnih vilenjaka, koji su išli ispred vojske cara Emhira, namesnik, pripadnik ljudske rase, stigao je da iz prastarog vilenjačkog dvorca iznese većinu dragocenosti, čak i deo nameštaja. Ali bašte nije mogao da ponese. Uništio ih je.

  – Ne, Filavandrele – rekla je najzad kraljica. – Za to je rano, suviše rano. Nemojmo razmišljati o širenju granica, jer sada nismo ni sigurni dokle se one tačno prostiru. Henselt iz Kedvena i ne misli da se pridržava sporazuma i povuče se iznad Difne. Špijuni kažu da uopšte nije odbacio ideju o izvršenju agresije. Može da udari na nas svaki dan.

  – Nismo, dakle, ništa postigli.

  Kraljica je polako ispružila ruku. Leptir apolon, koji je uleteo kroz prozor, spustio se na njenu čipkanu manžetnu, skupio i raširio svoja šiljato obrubljena krila.

  – Postigli smo i više nego što smo očekivali – rekla je kraljica tiho, da ne uplaši leptira. – Posle sto godina konačno smo povratili svoju Cvetnu dolinu...

  – Ne bih je tako nazvao – tužno se osmehnuo Filavandrel. – Sada, pošto su je vojske pregazile, to je pre Dolina pepela.

  – Opet imamo svoju sopstvenu zemlju – dovrši kraljica, gledajući leptira. – Opet smo Narod, a ne izgnanici. A pepeo zemlju đubri. Na proleće će Dolina opet procvetati.

  – To nije ništa, Margeta. To i dalje nije ništa. Smekšali smo. Još nedavno smo se hvalili da ćemo potisnuti ljude do mora, odakle su i stigli. A sad smo skučili svoje granice i ambicije na Dol Blatanu...

  – Emhir Dejtven dao nam je Dol Blatanu na poklon. Šta očekuješ od mene, Filavandrele? Da tražim više? Ne zaboravi da valja ostati umeren čak i onda kad primaš poklone. Naročito kad su u pitanju Emhirovi pokloni, jer Emhir ništa ne daje za džabe. Zemlje koje nam je poklonio moramo da održimo. A snage kojima raspolažemo jedva su nam dovoljne za održavanje Dol Blatane.

  – Povucimo odrede iz Temerije, Redanje i Kedvena – predloži belokosi vilenjak. – Povucimo sve Skoja’taele koji se bore s ljudima. Sada si kraljica, Enid, oni će poslušati tvoje naređenje. Sada, kad imamo svoje sopstveno parčence zemlje, njihova borba je besmislena. Njihova obaveza je da se sada ovde vrate i brane Cvetnu dolinu. Neka se bore kao slobodan narod koji brani sopstvene granice. Umesto što sada ginu kao razbojnici po šumama.

  Vila je oborila glavu.

  – Emhir se s tim ne slaže – šapnu. – Odredi treba i dalje da se bore.

  – Zašto? Koja je svrha? – Filavandrel ep Fidhail silovito se ispravi.

  – Reći ću ti više. Ne smemo da ih pomažemo i podržavamo. To je bio Foltestov i Henseltov uslov. Temerija i Kedven poštovaće našu vlast nad Dol Blatanom, ali samo onda kad zvanično osudimo borbu Veverica i ogradimo se od njih.

  – Ta deca umiru, Margeta. Umiru svakog dana, ginu u neravnopravnoj borbi. Posle tajnih sporazuma sa Emhirom ljudi će se baciti na odrede i satrće ih. To su naša deca, naša budućnost! Naša krv! A ti mi saopštavaš da treba da se od njih ogradimo? Que’ss aen me dicette, Enid? Vorsaeke’llan? Aen vaine?

  Leptir se vinuo, zalepršao krilima, poleteo ka prozoru, zavrteo se nošen strujom vrelog vazduha. Frančeska Findabar, zvana Enid an Gleana, nekad čarobnica, sada kraljica En Seide, Slobodnih vilenjaka, podiže glavu. U njenim prekrasnim plavim očima sijale su suze.

  – Odredi – muklo potvrdi – moraju i dalje da se bore. Moraju da unose nerede u kraljevstva ljudske rase, da otežavaju ratne pripreme. Emhir je tako naredio, a ja ne mogu da se suprotstavljam Emhiru. Oprosti mi, Filavandrele.

&
nbsp; Filavandrel ep Fidhail pogleda u nju, duboko joj se pokloni.

  – Ja ti opraštam, Enid. Ali ne znam da li će ti oni oprostiti.

  *

  – Nijedan čarobnjak nije ponovo razmislio? Čak ni onda kad je Nilfgard ubijao i palio u Edirnu, nijedan od njih nije napustio Vilgeforca, nije se priključio Filipi?

  – Nijedan.

  Geralt je dugo ćutao.

  – Ne verujem – reče najzad, vrlo tiho. – Ne verujem da niko od njih nije napustio Vilgeforca onda kada su pravi uzroci i posledice njegove izdaje izašli na videlo. Kao što je opštepoznato, naivan sam, nerazuman i anahron veštac. Ali i dalje ne verujem da se ni u jednom čarobnjaku nije probudila savest.

  *

  Tisaja de Friz spustila je svoj razrađeni, kitnjasti potpis na poslednju rečenicu pisma. Posle dugog razmišljanja još je dodala pored toga i ideogram svog pravog imena. Imena koje niko nije znao. Imena koje odavno nije koristila. Još od vremena kad je postala čarobnica.

  Ševa.

  Odloži pero. Vrlo pedantno, ravno, prekoputa tabaka ispisanog pergamenta. Dugo je sedela nepokretno, zagledana u crvenu kuglu zalazećeg sunca. Onda je ustala. Prišla je prozoru. Jedno vreme gledala je krovove kuća. Kuća u kojima su se upravo spremali za spavanje obični ljudi, umorni od svog običnog, ljudskog života i truda, puni svakodnevne ljudske brige za sudbinu, za sutrašnjicu. Čarobnica pogleda na pismo koje je ležalo na stolu. Pismo adresirano na obične ljude. To što većina običnih ljudi nije znala da čita nije imalo značaja.

  Stade ispred ogledala. Namesti kosu. Namesti haljinu. Strese sa nabranog rukava nepostojeću prašinu. Poravna na dekolteu ogrlicu od spinela.

  Svećnjaci ispod ogledala neravno su stajali. Mora da ih je pomerila i premestila služavka kad je čistila. Služavka. Obična žena. Običan čovek s očima punim straha pred onim što će doći. Običan čovek izgubljen u vremenu prezira. Običan čovek koji traži nadu i sigurnu sutrašnjicu kod nje, čarobnice...

 
Turn Navi Off
Turn Navi On
Scroll Up
Scroll
Add comment

Add comment