Vreme prezira, p.21
Larger Font   Reset Font Size   Smaller Font       Night Mode Off   Night Mode

       Vreme Prezira, p.21

           Andrzej Sapkowski
 

  – Put putuje junak... – promrsi Neven, brišući vrat obliven hladnim znojem maramicom koju je izvukao ispod pazuha. – Neustrašivo putovao kroz tropuće, ne mareći za razigrane gmazove i leteće aždaje... Put putovao... Sve dok nije dospeo na bezmerno vodeno prostranstvo...

  Pegaz frknu i zaustavi se. Bili su na reci, u trščaku i vežljici koja je visinom dopirala do uzengija. Neven obrisa oznojene kapke, zaveza maramu oko vrata. Dugo je gledao u gustiš jova na suprotnoj obali, sve dok mu oči nisu zasuzile. Nije video nikoga i ništa. Površinu vode mreškalo je vodeno bilje koje je pomicala struja, tik nad njima vitlali su tirkizno-narandžasti vodomari. Vazduh je treperio od rojeva insekata. Ribe su gutale vodene cvetove, ostavljajući na vodi velike krugove.

  Svuda dokle ti pogled seže videle su se kolonije dabrova, gomile nasečenih grana, oborenih i izgrizenih debala koja je ispirala lenja vodena struja. Ala ovde ima dabrova, pomisli pesnik, neverovatno bogatstvo. I nije ni čudo. Vražje drvoglodače ovde niko ne uznemirava. Ovde ne zalaze razbojnici, lovci ni pčelari, čak ni lovci na krzna ne postavljaju ovde svoje zamke. Oni koji su pokušavali dobili su strelu u dušnik, rakovi su ih ištipali u priobalnom mulju. A ja, idiot, guram se ovde a da me niko ne tera, ovde, na Vrpcu, na reku nad kojom lebdi lešinski smrad što ga ne ubija čak ni miris iđirota i nane...

  Teško je uzdahnuo.

  Pegaz je polako stupio u vodu prednjim nogama, oborene njuške dugo je pio, onda okrete glavu i pogleda u Nevena. Voda mu se slivala sa njuške i nozdrva. Pesnik klimnu glavom, ponovo uzdahnu, glasno ušmrknu.

  – Pogleda junak u uzburkani vrtlog – tiho je izdeklamovao, trudeći se da ne škripi zubima. – Pogleda i napred krenu, jer srce njegovo nije znalo za strah.

  Pegaz obesi glavu i uši.

  – Nije znalo za strah, kažem.

  Pegaz klimnu glavom, zvoneći đemom i čamparom. Neven ga obode petom u stranu. Dorat koraknu u vodu patetično rezignirano.

  Vrpca je bila plitka, ali još uvek veoma zarasla. Pre nego što su dospeli do sredine rečnog toka, za Pegazovim nogama već su se vukle duge pletenice zeleniša. Konj je stupao jedvimice i sporo, pri svakom koraku trudio se da otrese zeleniš koji ga je sputavao.

  Ševari i jove desne obale već su bili blizu. Tako blizu da je Neven osetio da mu se želudac spušta do samog sedla. Svestan je bio da na sredini reke, zarobljen u zelenišu, predstavlja izvrstan cilj koji je nemogućno promašiti. U mašti je već video savijene zupčaste lukove, napete tetive i u njega uperene oštrice strela.

  Svojim listovima stisnu bokove konju, ali Pegaza je baš za to bilo briga. Umesto da ubrza, zaustavio se i zadigao rep. Lopte gnojiva pljusnuše u vodu. Neven otegnuto jauknu.

  – Junak – promrsi, zatvarajući oči – nije uspeo da se probije kroz hučne brzake. Poginuo je junački, prostreljen mnoštvom kuršuma. Zasvagda ga je pokrilo modro vodeno prostranstvo, u zagrljaj ga privile alge, zelene kao nefriti. Izgubi se za njim svaki trag, ostade samo konjsko govno, nošeno strujom u daleko more...

  Pegaz, koji se očito olakšao, bez podsticanja bodrije krenu dalje ka obali, a u priobalnom brzaku u kojem nije bilo vodenog bilja dopusti sebi čak i da se ritne, čime je pošteno nakvasio Nevenove cipele i pantalone. Pesnik to čak nije ni primetio – vizija strela koje ciljaju u njegov stomak ni na časak ga nije napuštala, a užasnutost mu je puzala po leđima i vratu kao velika, hladna i klizava pijavica. Jer iza jova, na manje od sto koraka iza sočnog zelenog pojasa rečnih trava, izrastao je iz vresišta uspravan, crn, preteći zid šume.

  Brokilon.

  Na obali, nekoliko koraka od rečnog toka beleo se konjski skelet. Koprive i vežljike probijale su se kroz krletku rebara. Ležalo je tamo i nešto malo drugih, sitnijih kostiju, koje nisu izgledale kao konjske. Neven zadrhta i skrenu pogled.

  Poterani dorat se mljaskajući i šljapćući iščupa iz priobalne močvare, mulj neprijatno zasmrde. Žabe načas prestaše da koncertiraju. Postade veoma tiho. Neven zatvori oči. Više nije deklamovao, nije improvizovao. Nadahnuće i mašta odleteše nekud u neznanu dalj. Ostade samo hladan, gadan strah, snažan doživljaj, no potpuno lišen stvaralačkih impulsa.

  Pegaz zastriže obešenim ušima i ravnodušno odšljapka prema Šumi drijada. Koju su mnogi nazivali Šumom smrti.

  Prešao sam granicu, pomisli pesnik. Sad će sve da se reši. Dok sam bio pored reke i u vodi, mogle su biti velikodušne. Ali sad više ne. Sada sam uljez. Kao onaj tamo... Od mene, takođe, mogu da ostanu samo kosti... Upozorenje za sledeće... Ako su šumske nimfe ovde... Ako me posmatraju...

  Seti se takmičenja koja je gledao, vašarskih takmičenja u streljaštvu i demonstracija streljačke veštine, slamnatih meta i lutaka, što su ih špikovale i cepale oštrice strela. Šta oseća čovek pogođen strelom? Udarac? Bol? A možda... ništa?

  Drijada nije bilo u okolini ili još nisu odlučile šta da preduzmu sa usamljenim jahačem, jer pesnik je dojahao do šume utrnuo od straha, ali čitav, živ i zdrav. Pristup drveću branila je stupica od oborenog i polomljenog drveća, nakostrešenog od korenja i zaraslog u žbunje, ali Neven ionako nije imao ni najmanju nameru da dojaše do samog ruba šume, pa ni da zadire u dubinu. Mogao je sebe naterati da rizikuje, ali ne i da se ubije.

  Veoma polako je sjahao, pričvrstio je uzde za korenje koje je štrčalo uvis. Obično to nije radio – Pegaz nije imao naviku da se udaljuje od vlasnika. Neven ipak nije bio siguran kako će konj reagovati na zvižduk i fijuk strela. Do tada ni sebe ni Pegaza nije izlagao takvim odjecima.

  Skide s obluka sedla lautu, taj unikatni instrument visoke klase, tananog grifa. Poklon od vile, pomisli, gladeći intarzirano drvo. Možda će se vratiti Drevnom narodu... Možda će je drijade ostaviti pored mog leša...

  U blizini je ležalo vremešno, vetrom oboreno drvo. Pesnik sede na panj, nasloni lautu na koleno, obliza usne, obrisa oznojene ruke o pantalone.

  Sunce se naginjalo ka zapadu. Sa Vrpce se dizala magla, sivobelim celovom uspavljujući livade. Zahladilo je. Kliktanje ždralova prolomi se i iščeze, ostade samo žablja svirka.

  Neven udari u strune. Jednom, drugi put, treći put. Pritegnu čivije, naštimova instrument i poče da svira. A malo zatim i da peva.

  Yviss, m’evelienn vente cdelm en tell

  Elaine Ettariel Aep cór me lode deith ess’viell

  Yn blath que me darienn

  Aen minne vain tegen a me

  Yn toin av muirednn que dis eveigh e aep llea...

  Sunce nestade iza šume. U senci ogromnog drveća Brokilona namah se smrknu.

  Ueassan Lamm feainne renn, ess’ell,

  Elaine Ettariel,

  Aep cor...

  Nije čuo. Osetio je prisustvo.

  – N’te mirę daetre. Sh’aente vort.

  – Ne pucaj... – prošapta, poslušno se ne osvrćući. – N’aen aespar a me... Dolazim u miru...

  – N’ess a tearth. Sh’aente.

  Čuo je, mada su mu prsti zebli i kočili se na strunama, a pesma se s mukom probijala iz grkljana. Ali u glasu šumske nimfe nije bilo neprijateljstva, a on je, bestraga mu, bio profesionalac.

  Ueassan Lamm feainne renn, ess’ell,

  Elaine Ettariel,

  Aep cor aen tedd teviel e gwen

  Yn blath que me darienn

  Ess yn e evellien a me

  Que shaent te caelm a’vean minne me striscea...

  Ovog puta dopusti sebi da pogleda preko ramena. Ono što je čučnulo pored panja bilo je veoma nisko, podsećalo je na žbun omotan bršljanom. Ali to nije bio žbun. Žbunovi nisu imali velike sjajne oči.

  Pegaz je tiho zafrktao, a Neven je znao da iza njega, u mraku, neko mazi njegovog konja po nozdrvama.

  – Sh’aente vort – zatraži ponovo drijada koja je čučala iza njegovih leđa. Njen glas je ličio na šum lišća koje udara kiša.

  – Ja... – poče. – Ja sam... Ja sam drugar vešca Geralta... Znam da Geralt... Da je Gvinbleid među vama u Brokilonu. Dolazim...

  – N’te dice’en. Sh’aente, va.

  – Sh’aent – blago je zaiskala iza njegovih leđa druga drijada, maltene uglas sa trećom,
a valjda i četvrtom. Nije bio siguran.

  – Yea, sh’aente, taedh – reklo je srebrnastim devojačkim glasom ono što je malopre izgledalo pesniku kao brezica koja raste nekoliko koraka ispred njega. – Ess’laine... Taedh... Pevaj... Još o Etarijel... Ovako?

  Čuo je.

  Da tebe ljubim, mog života je cilj

  Bajna Etarijel

  Da sačuvam blago uspomena, dopusti mi

  I čarobni cvet

  Ljubavi tvoje zalog i znak

  Kapljicama rose kao suzama posrebren...

  Ovog puta je čuo korake.

  – Nevene.

  – Geralte!

  – Da, ja sam. Možeš da prestaneš da galamiš.

  *

  – Kako si me našao? Otkud si znao da sam u Brokilonu?

  – Od Tris Merigold... Bestraga mu... – Neven se opet saplete, i bio bi se prosuo da ga drijada koja je išla pored njega ne pridrža veštim hvatom, iznenađujuće snažnim spram njenog sitnog stasa.

  – Gar’ean, taedh – zvonko je upozorila. – Va cáelm.

  – Hvala. Ovde je baš mrak... Geralte? Gde si?

  – Ovde sam. Ne zaostaj u pozadini.

  Neven ubrza korak, saplete se ponovo i bezmalo pade na vešca, koji se zaustavi u mraku ispred njega. Drijade su prošle kraj njih bešumno.

  – Gadnog li mraka... Ima još mnogo da se ide?

  – Nema. Uskoro ćemo biti u logoru. Ko osim Tris zna da se ovde skrivam? Izlajao si se nekome?

  – Kralju Venclavu sam morao da kažem. Trebala mi je pratnja za put kroz Brugu. Sad su takva vremena, da ne pričam... Morao sam, takođe, da imam dozvolu za put u Brokilon. Ali Venclav te poznaje i voli... Imenovao me je u poslanika, zamisli. Siguran sam da će čuvati tajnu, molio sam ga. Ne gnevi se, Geralte...

  Veštac mu se približi. Neven nije video izraz njegovog lica, video je samo belu kosu i primetnu belu, više dana nebrijanu bradicu.

  – Ne gnevim se. – Neven oseti ruku na ramenu i učini mu se da se dotad hladan glas pomalo promenio. – Drago mi je što si došao, kurlašu.

  *

  – Hladno je ovde – zadrhta Neven, pucketajući grančicama na kojima su sedeli... – Mogli bismo da založimo...

  – Da ti nije palo na pamet – progunđa veštac. – Zaboravio si gde si?

  – One do te mere... – trubadur se plašljivo osvrte oko sebe. – Bez ikakve vatre, je l’ da?

  – Drvo mrzi vatru. One isto tako.

  – Majku mu. Sedećemo u ovoj ledari? I u ovom prokletom mraku? Kad ispružim ruku, ne vidim ni svoje prste...

  – Pa onda nemoj ni da je ispružaš.

  Neven uzdahnu, pogrbi se, izmasira laktove. Čuo je kako veštac kraj njega lomi među prstima tanke grančice.

  U mraku se najednom užari zeleno svetlašce, isprva prigušeno i nejasno, ali se brzo rasvetljavalo. Posle prvog, zablesnuše i sledeća, na mnogim mestima, pomičući se i poigravajući kao svici ili rakite{22} na močvari. Šuma je najednom oživela usled treperenja senki, Neven je počeo da razaznaje siluete drijada koje su ih okruživale. Jedna se približila, postavila pored njih nešto što je izgledalo kao užareno klupko bilja. Pesnik oprezno ispruži ruku, približi je klupku. Zeleni žar bio je potpuno hladan.

  – Šta je to, Geralte?

  – Trulež i vrsta mahovine. To raste samo ovde, u Brokilonu. I samo one znaju kako to sve zajedno treba uplesti da bi svetlelo. Hvala ti, Fauve.

  Drijada nije odgovorila, ali nije ni otišla. Čučnula je sa strane. Na čelu joj je bio venčić, duga kosa padala joj je na ramena. Na svetlosti, kosa joj je izgledala zelena, a možda je zaista i bila takva. Neven je znao da drijadama kosa zna da menja boju.

  – Taedh – rekla je melodično, podižući na trubadura sjajne oči na sitnom licu, presečenom dijagonalno dvama uporednim tamnim pojasevima maskirnog crteža. – Ess’ve vort shaente aen Ettariel? Shaente a’vean vort?

  – Ne... Možda kasnije – odgovorio je Neven ljubazno, brižljivo birajući reči Drevnog jezika. Drijada uzdahnu, pognu se, nežno pogladi grif laute koja je ležala sa strane, gipko ustade. Neven ju je gledao dok je odlazila u šumu, prema drugima, čije su senke lelujavo lepršale u nejasnom blesku zelenih fenjerčića.

  – Nisam je valjda uvredio? – upita tiho. – One govore svojim dijalektom, ne znam oblike za izraze ljubaznosti...

  – Proveri da li imaš nož u stomaku – u veščevom glasu nije bilo ni šale ni humora. – Drijade reaguju na uvredu zabadanjem noža u stomak. Ne boj se, Nevene. Čini se da su sklone da ti oproste znatno više od jezičkih saplitanja. Koncert koji si priredio kod šume očigledno im se veoma dopao. Sada si ard taedh, veliki bard. Čekaju dalji tok Cveta Etarijel. Znaš nastavak? Jer to nije tvoja balada.

  – Prevod je moj. Obogatio sam je pomalo i vilinskom muzikom, nisi primetio?

  – Nisam.

  – Tako sam i pretpostavio. Na sreću, drijade se više razumeju u umetnost. Negde sam čitao da su veoma muzikalne. Zbog toga sam napravio lukavi plan, za koji me, uzgred rečeno, još nisi pohvalio.

  – Pohvaljujem te – reče veštac posle kratkog ćutanja. – To je bilo zaista lukavo. A i sreća te je pratila, kao i obično. Njihovi lukovi udaraju u metu na dvesta koraka. Obično ne čekaju do trenutka kad neko pređe na njihovu obalu reke i počne da peva. Veoma su osetljive na neprijatne mirise. A kad tok Vrpce ponese leš, onda im kod šume neće smrdeti.

  – Ma, ko ga šiša! – pesnik se nakašlja i proguta pljuvačku. – Najvažnije je da sam uspeo i da sam te pronašao. Geralte, kako si se ti ovde...

  – Imaš britvu?

  – Pa naravno da imam.

  – Pozajmićeš mi je ujutro. Ova brada me dovodi do ludila.

  – A drijade nisu imale... hmmm... Istina, britve su im u načelu suvišne. Pozajmiću ti je, naravno. Geralte?

  – Šta je?

  – Nemam sa sobom ništa za jelo. Da li taj ard taedh, veliki bard, može u gostima kod drijada da se nada nekoj večeri?

  – One ne večeravaju. Nikada. A stražarke na granici Brokilona i ne doručkuju. Treba da istrpiš do podneva. Ja sam se već privikao.

  – A kad dođemo u njihovu prestonicu, u tu čuvenu Duen Canel u srcu prašume...

  – Donde nikad nećemo stići, Nevene.

  – Kako to? Pa mislio sam da... Pa ti... Valjda si dobio azil. Pa... valjda te tolerišu...

  – Upotrebio si pravu reč.

  Dugo su ćutali.

  – Rat – najzad će pesnik. – Rat, mržnja i prezir. Svuda. U svim srcima.

  – Poetiziraš.

  – Ali tako jeste.

  – Tačno tako. Reci, s čim dolaziš? Pričaj, šta se desilo sa svetom u međuvremenu, dok su mene ovde lečili.

  – Najpre – Neven se tiho nakašlja – ispričaj mi šta se zaista dogodilo u Garstangu.

  – Tris ti nije ispričala?

  – Ispričala mi je. Ali bih hteo da znam tvoju verziju.

  – Ako znaš Trisinu verziju, znaš detaljniju i zasigurno verniju verziju. Ispričaj mi šta se kasnije desilo, kad sam ja već bio u Brokilonu.

  – Geralte – šapnu Neven. – Ja zaista ne znam šta se desilo sa Jenefer i Ciri... Niko to ne zna. Ni Tris...

  Veštac se silovito pomače, grane zašuškaše.

  – Da li sam te ja pitao o Ciri ili o Jenefer? – reče izmenjenim tonom. – Pričaj mi o ratu.

  – Ništa ne znaš? Nikakve vesti nisu došle do tebe?

  – Došle su. Ali hoću sve da saznam od tebe. Govori, molim te.

  – Nilfgardijci su – poče bard posle kratke tišine – napali Liriju i Edirn. Bez najave rata. Povod je bio napad Demavendove vojske na neko pogranično utvrđenje u Dol Angri, za vreme sabora čarobnjaka na Tanedu. Neki kažu da je to bila provokacija. Da su to bili Nilfgardijci prerušeni u vojnike Demavenda. Kako je bilo zaista, verovatno nikad nećemo saznati. U svakom slučaju, odmazda Nilfgarda bila je munjevita i koncentrisana: preko granice je prešla snažna armija koja je morala biti skupljena u Dol Angri već nedelju dana, ako ne i mesecima. Spala i Skala, oba granična lirijska utvrđenja, osvojena su u maršu za samo tri
dana. Rivija je bila spremna za višemesečnu opsadu, a kapitulirala je dva dana kasnije pod pritiskom cehova i trgovačkog staleža, kojima je obećano da neće biti pljačke ako grad otvori kapije i preda otkup...

  – I jesu li održali obećanje?

  – Jesu.

  – Zanimljivo – veščev glas opet se malo promenio. – Održati obećanje u današnje vreme? Neću ni da govorim o tome da ranije nisu ni mislili da daju takva obećanja, jer ih niko nije očekivao. Zanatlije i trgovci nisu otvarali kapije tvrđava, već su ih branili, svaki ceh je branio svoju kapiju ili mašikulu{23}.

  – Novac nema otadžbinu, Geralte. Trgovcima je svejedno pod čijom vlašću prave novac. A nilfgardskom palatinu je svejedno od koga će ubirati porez. Mrtvi trgovci ne prave novac i ne plaćaju poreze.

  – Nastavi.

  – Pošto je kapitulirala Rivija, vojska Nilfgarda je neverovatnom brzinom pošla na sever, gotovo ne nailazeći na otpor. Demavendova i Mevina vojska su se povlačile, ne mogavši da zbiju front za odlučnu bitku. Nilfgardijci su došli do Alderzberga. Da bi sprečili blokadu tvrđave, Demavend i Meve su se odlučili na bitku. Njihova vojska nije bila u najboljem položaju... Bestraga mu, kad bi bilo više svetla, nacrtao bih ti...

  – Ne crtaj. I sumiraj. Ko je pobedio?

  *

  – Čuli ste, gospodine? – jedan od registratora, zadahtan i znojav, probio se kroz grupu koja je opkoljavala sto. – Stigao je glasnik! Pobedili smo! Bitka je dobijena! Pobeda! Ovo je naš dan! Potukli smo neprijatelja! Potukli smo ga do nogu!

  – Tiše! – iskrevelji se Evertsen. – Glava mi puca od te vaše dreke. Da, čuo sam, potukli smo neprijatelja. Svanuo je dan naše pobede. Bojno polje je naše i pobeda je naša. Čudna mi čuda!

  Komornici i registratori se obradovaše, gledali su u starešinu začuđeno.

  – Ne radujete se, gospodine komorniče?

  – Radujem se. Ali ne galamim.

  Registratori su ćutali, zgledajući se. Stenci jedni, pomisli Evertsen. Napaljene seronje. Uostalom, i ne čudim im se, ali moliću lepo, tamo, na brdu, čak i Meno Kuhorn i Elan Trahe, hajde de – čak i sedobradi general Brabant – urlaju, skaču od radosti i čestitaju jedni drugima lupajući se po leđima. Pobeda! Ovo je naš dan! A čiji je trebalo da bude? Kraljevstva Edirn i Lirija uspela su da mobilišu ukupno tri hiljade konjanika i deset hiljada pešadinaca, od čega je jedna petina već prvih dana invazije bila blokirana, odsečena u utvrđenjima. Ostali deo vojske morao je da se povuče da bi zaštitio krila koja su ugrožavali daleki neprijateljski upadi lake konjice i diverzantski udari odreda Skoja’taela. Ostalih pet ili šest hiljada – među kojima nema više od hiljadu dvesta vitezova – prihvatilo je borbu na poljima pod Alderzbergom. Kuhorn je nasrnuo na njih s vojskom od trinaest hiljada vojnika, od čega je deset oklopnih odreda, cvet nilfgardskog viteštva. A sada se raduje, urla, lupa buzdovanom po butini i traži pivo... Pobeda! Čudna mi čuda!

 
Turn Navi Off
Turn Navi On
Scroll Up
Scroll
Add comment

Add comment