Vreme prezira, p.10
Larger Font   Reset Font Size   Smaller Font       Night Mode Off   Night Mode

       Vreme Prezira, p.10

           Andrzej Sapkowski
 

  – Daj!

  Tisaja de Friz je bila brža.

  Teta Jenefer! – pročitala je naglas.

  Oprosti mi. Idem u Hirundum, jer želim da vidim Geralta. Želim da ga vidim pre nego što pođem u školu. Oprosti mi moju neposlušnost, ali ja moram. Znam da ćeš me kazniti, ali ne želim da se kajem zbog svoje neodlučnosti i kolebanja. Ako treba da se kajem, neka to bude zbog onog što sam učinila. Ja sam čarobnica. Stisnuću petlju u životu. Vratiću se čim budem mogla.

  Ciri

  – To je sve?

  – Ima i postskriptum:

  Reci gospođi Riti da neće morati da mi briše nos u školi.

  Margarita Lo Antij u neverici zavrte glavom. A Jenefer opsova. Krčmar pocrvene i zinu. Čuo je u životu mnoge psovke, ali ovakvu još nije.

  *

  Vetar je duvao od kopna u pravcu mora. Talasi oblaka sjatili su se oko meseca, koji se nadnosio nad šumom. Put do Hirunduma utonuo je u mrak. Za galop je postalo suviše opasno. Ciri je usporila, pošla je kasom. O tome da jaše nogu pred nogu nije ni pomišljala. Žurila je.

  Iz daljine se čulo kako bura hukom posviruje, horizont su svaki čas rasvetljavale munje koje su se pomaljale u mraku, otkrivajući zubatu testeru vrhova drveća.

  Zaustavila je konja. Bila je na raskršću – put se račvao kao vile, oba kraka izgledala su identično.

  Zbog čega Fabio nije govorio ništa o raskršćima? Koješta! Ja nikad ne zalutam, uvek znam kuda treba da idem ili da odjašem...

  Zašto onda sada ne znam kojim putem da krenem?

  Ogroman bešuman oblik promače joj iznad glave. Ciri oseti kako joj srce silazi u pete. Konj zarza, ritnu se i pojuri galopom, odabravši desni krak. Zaustavila ga je časak zatim.

  – To je samo obična sova – izgrcala je, pokušavajući da umiri sebe i konja. – Obična ptica... Nemamo čega da se plašimo...

  Vetar se pojačavao, tamni oblaci su potpuno prekrili mesec. Ali ispred nje, na putu koji je bio pred njom, u useku koji je zevao usred šume, bila je svetlost. Ubrzala je kas, pesak se raspršio pod kopitima.

  Uskoro je morala da se zaustavi. Ispred nje su bili provalija i more, iz kog je izrastala poznata crna kupa ostrva. Sa mesta na kom je stajala nije mogla da vidi svetla Garstanga, Loksije ni Aretuze. Video se samo usamljeni, šiljati toranj koji je predstavljao vrh Taneda.

  Tor Lara.

  Zagrmelo je, a malo zatim zaslepljujuća vrpca munje spojila je oblačno nebo sa vrhom tornja. Tor Lara ju je prostrelila crvenim zverinjim očurdama svojih prozora, činilo se da je unutar tornja na jedan sekund zaplamtela vatra.

  Tor Lara... Galebova kula... Zašto taj naziv u meni budi takvu jezu?

  Vihor je vitlao drveće, šumelo je granje, Ciri je zažmurila, prašina i lišće šibali su je po obrazu. Okrenula je konja, koji je frktao i durio se. Ponovo je mogla da se orijentiše. Ostrvo Taned pokazivalo je sever, a ona je morala da ide na zapad. Peskoviti put prostirao se u mraku kao jasna bela traka. Udarila je u galop.

  Ponovo je zagrmelo, u svetlu munje Ciri je najednom razaznala jahače. Tamne, nejasne, pokretne prilike s obe strane puta. Čula je poklič.

  – Gar’ean!

  Bez razmišljanja, prikočila je konja, povukla uzde, okrenula se i zagalopirala. Za njom krik, zvižduk, rzanje, topot kopita.

  – Gar’ean! Dh’oine!

  Galop, topot kopita, snažan vazdušni talas. Mrak, u kojem svetlucaju bela stabla krajputnih breza. Grmljavina. U svetlosti munje dvojica konjanika pokušavaju da joj prepreče put. Jedan je ispružio ruku, hoće da uhvati uzde. Za kapu mu je zakačen veveričji rep. Ciri obada konja petama, priljubljuje mu se uz vrat, jurnjava je zanosi u stranu. Iza nje krik, fijuk, udar groma. Munja.

  – Spar’le, Yaeyinn!

  Trk, trk! Brže, konju! Grom. Munja. Putevi se račvaju. Nalevo! Ja nikad ne zalutam. Opet račvanje. Nadesno! Juriš, konju! Brže, brže!

  Put vodi naviše, pesak je pod kopitima, konj je sporiji iako ga poteruje...

  Na vrhu uzvišenja se osvrnula. Još jedna munja osvetlila je put. Potpuno je prazan. Naćulila je uši, ali je čula samo vetar koji je šumeo lišćem. Zagrmelo je.

  Ovde nema nikoga. Veverice... To je samo uspomena iz Kedvena. Ruža iz Seraveda... Sve mi se to učinilo. Ovde nema žive duše, niko me ne juri.

  Ošinu je vetar. Vetar duva sa kopna, pomislila je, a ona ga oseća na desnom obrazu...

  Zalutala sam.

  Munja. Njena svetlost obasjava morsku površinu, u njenoj pozadini crna kupa ostrva Taned. I Tor Lara. Galebova kula. Toranj koji kao magnet privlači... Ali ja neću u taj toranj. Ja idem u Hirundum. Jer moram da vidim Geralta.

  Ponovo je sevnulo.

  Između nje i provalije stajao je crni konj. A na njemu je sedeo vitez sa šlemom ukrašenim krilima grabljivice. Krila naglo zalepetaše, ptica se vinula da poleti...

  Cintra!

  Zaleđenost strahom. Uzde bolno zarivene u ruke. Munja. Crni vitez sapinje konja. Na licu ima avetinjsku masku. Krila lepeću...

  Konj kreće u galop, nepoteran. Svetlaci munja u mraku. Kraj šume. Pljuskanje, mljaskavo toptanje kopita u bari. Iza nje šum krila grabljivice. Sve bliže... Bliže...

  Besni galop, oči suze od jurnjave. Munje paraju nebo, na njihovom svetlu Ciri nazire jove i vrbe sa obe strane puta. Ali to nije drveće. To su sluge Kralja Vilovnjaka{16}. Sluge crnog viteza koji galopira za njom, dok krila grabljivice šume na njegovom šlemu. Nakazna čudovišta sa obe strane puta pružaju ka njoj kvrgave ruke, smeju se grozomorno, razjapljuju crne čeljusti duplje. Ciri se pripija konju uz vrat. Granje fijuče, šiba, zapinje za njega odeća. Grdobna debla škripe, duplje im klapću, zacenjuju se od podrugljivog smeha...

  Lavić iz Cintre! Čedo Drevne krvi!

  Crni vitez već je iza nje, Ciri za vratom oseća njegovu ruku koja pokušava da dohvati njenu kosu. Vriskom poterani konj juri napred, oštrim skokom preskače nevidljivu preponu, s treskom lomi trsku, sapliće se...

  Ciri povuče uzde, zadiže se u sedlu, okrete konja, koji je njištao. Zaurla besno, goropadno. Isuka mač iz korica, zavitla njime nad glavom. Ovo više nije Cintra! Ja više nisam dete! Nisam bespomoćna! Ne dopuštam...

  – Ne dopuštam! Nećeš me dotaći! Nikad više me nećeš dotaći!

  Uz pljuskanje i šljapkanje, konj se zaustavio u vodi koja mu je dopirala do stomaka. Ciri se nagnula, viknula je, obola petama konja, ponovo je pojurila na nasip. Ribnjaci, pomislila je. Fabio je govorio o ribnjacima. Ovo je Hirundum. Našla sam put. Ja nikad ne zalutam...

  Munja. Iza nje nasip, dalje crni zid šume, usečen u nebo kao testera. I nikog nema. Tišinu prekida samo zavijanje vihora. Negde u močvarama gače prestrašena patka.

  Nigde nikoga. Nikoga nema na nasipu. Niko me ne juri. To je bilo priviđenje, košmar. Uspomena iz Cintre. Samo mi se učinilo.

  Svetlašce u daljini. Ulična svetiljka. Ili vatra. To je zemljoradničko imanje. Hirundum. Već je blizu. Još jedan mali napor...

  Munja. Jedna, druga, treća. Groma nema. Vetar naglo zamire. Konj rže, zamahuje glavom i propinje se.

  Na crnom nebu pojavljuje se mlečna pruga koja postaje sve svetlija, uvija se kao zmija. Vetar opet udara u vrbe, kovitla oblake prašine, lišća i osušenih trava sa nasipa.

  Daleko svetlašce iščezava. Tone i rasplinjuje se u bujici na milijarde modrih plamičaka od kojih je najednom zablistala i zaplamtela čitava močvara. Konj frkće, rže, mahnita po nasipu, Ciri se jedva održava u sedlu.

  Na traci koja vijori po nebu pojavljuju se maglovite, košmarne prilike jahača. Sve su bliže, sve se jasnije vide. Lelujaju se bivolji rogovi i iskrzane perjanice na šlemovima, belasaju se pod šlemovima lešinske maske. Jahači na konjskim skeletima prekrivenim dronjavim abaijama. Besni vihor fijuče u vrbama, oštrice munja neprestano zasecaju crno nebo. Vetar sve glasnije zavija. Ne, to nije vetar. To je avetinjska zapevka.

  Košmarna kavalkada skreće, jezdi pravo na nju. Kopita avetinjskih konja komešaju bleda svetla lutajućih plamičaka koji lebde nad močvarama. Na čelu kavalkade galopira Kralj Sablasnih jahača. Posve zarđala kaciga njiše se nad lešinskom
maskom, zjapeći rupama očnih duplji u kojima plamti modrikasti plamen. Leluja pohabani plašt. U dodiru sa rđom pokrivenim prsnim oklopom čegrće verižni okovratnik, šupalj kao stara grahorovina. Jednom je bio napunjen dragim kamenjem, ali je ono poispadalo za vreme divlje jurnjave po nebu. I pretvorilo se u zvezde...

  To nije istina! To ne postoji! To je košmar, priviđenje, varka! To mi se samo pričinjava!

  Kralj Sablasnih jahača sapinje paripa-kostura, puca u divlji, zastrašujući smeh.

  Čedo Drevne krvi! Pripadaš nama! Naša si! Priključi se sviti, priključi se našim Jahačima! Teraćemo, jurićemo sve do kraja, do večnosti, do kraja sveta! Naša si, zvezdooka ćerko Haosa! Priključi se, pusti da te ozari radost Sablasnih jahača! Naša si, jedna si od nas! Tvoje mesto je među nama!

  – Ne! – dreknula je. – Sklanjajte se! Vi ste leševi!

  Kralj Sablasnih jahača se smeje, škljocaju truli zubi nad zarđalom kragnom oklopa. Modro sevaju očne duplje lešinske maske.

  Da, mi smo leševi. Ali ti si smrt.

  Ciri se priljubila uz konjski vrat. Nije morala da poteruje konja. Osećajući za sobom hajku utvara, konj je jurišao po nasipu u vratolomnom trku.

  *

  Berni Hofmajer, hobit, zemljoradnik iz Hirunduma, podiže kovrdžavu glavu, osluškujući daleki odjek groma.

  – Opasna stvar – rekao je – kad je ovakva oluja bez kiše. Mlatnuće negde grom i eto ti požara...

  – Malo kiše dobro bi došlo – uzdahnu Neven, zavrćući vijke na lauti – jer vazduh je takav da ga nožem možeš seći... Košulja se lepi za leđa, komarci ujedaju... Ali verovatno se ništa neće desiti. Bura je u vazduhu samo kolala, ali odnedavno sevaju munje negde na severu. Valjda na moru.

  – Tutnji u Tanedu – potvrdio je hobit. – To je najviša tačka u okolini. Ta kula na ostrvu, Tor Lara, đavolski privlači gromove. Kad je provala oblaka, izgleda kao da stoji u vatri. Čudiš se kako se ne raspadne...

  – To je magija – uvereno zaključi trubadur. – Na Tanedu je sve magično, pa i sama stena. A čarobnjaci se ne plaše gromova. Šta ja pričam! Znaš li, Berni, da oni umeju da hvataju gromove?

  – Ma nemoj mi reći! Lažeš, Nevene.

  – Grom me... – prekide pesnik, uznemireno pogledavši u nebo. – Neka me đavo nosi ako lažem. Kažem ti, Hofmajeru, magovi hvataju gromove. Svojim očima sam video. Stari Gorazd, onaj kog su kasnije ubili na brdu Soden, jednom je uhvatio grom na moje oči. Uzeo je podugačak komad žice, jedan kraj prikačio za vrh svog tornja, drugi pak...

  – Drugi kraj žice treba staviti u veliku flašu – zapiskuta najednom Hofmajerov sin, koji se vrteo po doksatu, maleni hobit kose kovrdžave i guste kao ovčije runo. – U stakleni balon, kao onaj u kojem se destiliše vino. Grom će po žici da strugne u balon.

  – Ulazi u kuću, Frankline! – dreknu zemljodelac. – U krevet, na spavanje, odmah! Uskoro će ponoć, a sutra treba da se radi! Daću ja tebi, budeš li za vreme oluje sa balonom ili žicom prčkao, radiće motka po turu! Brideće ti dupe da nećeš moći da sediš! Petunija, vodi ga odavde! A nama još piva donesi!

  – Dosta vam je bilo – gnevno će Petunija Hofmajer, odvodeći sina s trema. – Dovoljno ste već lokali.

  – Ne čantraj. Veštac samo što se nije vratio. Red je gosta počastiti.

  – Kad se veštac vrati, doneću. Za njega.

  – Škrte li žene! – promrsi Hofmajer da žena ne čuje. – Čitava njena svojta, Biberveltovi sa Livade, svi do jednog su ti drmsuzi. Suvo drvo mazgu ne pušta. Nego, vešca nešto dugo nema. Pođe do ribnjaka i tek tako nestade. Drugojak ti je to čojak. Vide li kako s večeri pogledava devojke, Ciniju i Tangerinku, kad se bave u dvorištu? Čudan mu je bio pogled. A sada... Ne mogu da se oduprem utisku da je otišao zato da bi bio sam. A moje je gostoprimstvo prihvatio jer mi je gazdinstvo skrajnuto, daleko od drugih. Ti ga bolje poznaješ, Nevene, reci.

  – Da ga poznajem? – pesnik ubi komarca na vratu, udari po žicama laute, zagledan u crne siluete vrba nad ribnjakom. – Ne, Berni, ne poznajem ga. Mislim da ga niko ne poznaje. Ali šta se s njim dešava, to vidim. Zašto je on došao ovamo, u Hirundum? Da bi bio bliže ostrvu Taned? A kad sam mu juče predložio da zajedno odemo u Gors Velen, odakle se vidi Taned, odbio je bez razmišljanja. Šta ga ovde drži? Poverili ste mu dobro plaćen posao?

  – Ma kakvi – promumla hobit. – Iskreno, uopšte ne verujem da je ovde ikakvo čudovište i bilo. To dete je mogao i grč da uhvati i da se tako utopi u ribnjaku. Ali svi su odmah zavrištali da je to utopljenik ili kikimora i da treba vešca pozvati... A novac su mu tako bedan obećali da je to bruka jedna. A on? Tri noći švrlja po grobljima, danju spava ili sedi da i reč ne prozbori, kao kostroma{17}, blene u decu, u kuću... Čudak. Osobenjak, rekao bih.

  – Pravo bi rekao.

  Blesnula je munja, osvetljavajući gazdinstvo i okućnicu. Načas u svoj svojoj belini zasjaše ruševine vilenjačkog dvorca na kraju nasipa. Malo zatim, nad voćnjacima se prolomi udar groma. Podiže se silovit vetar, drveće i trščak nad ribnjakom zašumeše, povijahu se, vodeno ogledalo namreška se i zamuti, uspraviše se listovi lokvanja.

  – Ipak nam se sprema bura – zemljodelac pogleda u nebo. – Možda su je magovi čarima odagnali od ostrva? Sabralo ih se na Tanedu, kažu, oko dvesta... Šta misliš, Nevene, o čemu će oni tamo raspravljati, na tom njihovom saboru? Hoće li šta dobro iz toga proisteći?

  – Za nas? Sumnjam – trubadur pređe palcem po strunama laute. – Ti sabori su obične modne revije, prilika za spletkarenja, za opanjkavanje i unutrašnje nadmetanje. Za prepiranje o tome da li magiju treba popularisati ili elitizovati. Za sukobe između onih koji služe kraljevima i onih koji radije izdaleka vrše presiju na kraljeve...

  – Oho! – reče Berni Hofmajer. – Nešto mi govori da će za vreme tog sabora na Tanedu grmeti i bleštati gore nego kad je bura.

  – Moguće. Ali šta se to nas tiče?

  – Tebe ništa – sumorno će hobit. – Jer ti samo po lauti prebiraš i pevaš. Gledaš svet izokola i samo rime i note vidiš. A nama su samo poslednje nedelje konji već dvaput izgazili kopitima kupus i repu. Vojska juri za Vevericama, Veverice zameću trag i nestaju, a i jedni i drugi jezde preko našeg kupusa.

  – Badava ti je da drvo žališ kada gori šuma – odrecitovao je pesnik.

  – Kad ti, Nevene, nešto kažeš – Berni Hofmajer ga popreko pogleda – čovek ne zna da li da plače, da se smeje ili da te zvekne po turu. Ja ozbiljno govorim! I kažem ti da je gadno vreme došlo. Drumovi su puni kolaca i vešala, po proplancima i šumskim putevima svuda leševi, sunac ti tvoj, mora da je tako izgledala ova zemlja u Falkino vreme. I kako onda da živiš ovde? Danju dolaze kraljevi ljudi i prete da će da nam udare bukagije na noge budemo li pomagali Vevericama. A noću se pojavljuju vilenjaci i čik probaj da im odbiješ pomoć! Odmah ti pesnički obećaju da ćeš videti kako noć postaje krvava. Toliko su poetični da ti dođe da se ispovraćaš. I tako smo ti mi između dve vatre.

  – Računaš na to da će sabor čarobnjaka nešto promeniti?

  – A valjda će. I sam si kazao da se među magovima dve struje nadmeću. Bivalo je onomad da su čarobnjaci kraljeve smirivali, da su činili kraj ratovima i neredima. Pa upravo su magovi pre tri godine sklopili mir sa Nilfgardom. Možda će i sada...

  Berni Hofmajer ućuta, naćuli uši. Neven utuli šakom zvuk struna.

  Iz mraka na nasipu pomolio se veštac. Sporo je hodao ka kući. Ponovo je blesnula munja. Kad je zagrmelo, veštac je već bio pored njih, na tremu.

  – Dobro, Geralte, kako je? – upita Neven da bi prekinuo nelagodnu tišinu. – Nanjušio si nakazu?

  – Nisam. Nije noć za njuškanje. Ovo je nemirna noć. Nemirna... Umoran sam, Nevene.

  – Onda uđi, odmori se.

  – Nisi me shvatio.

  – U samoj stvari – promrmlja hobit, gledajući u nebo i osluškujući. – Nemirna noć, nešto rđavo lebdi u vazduhu... Živinčad se uzvrtela u avliji... A u ovom vihoru čuju se krici...

  – Sablasni jahači – tiho će veštac. – Dobro zatvorite prozorske kapke, gazda Hofmajeru.


  – Sablasni jahači? – užasnu se Berni. – Utvare?

  – Ne bojte se. Preleću na velikoj visini. U leto uvek preleću visoko. Ali deca mogu da se probude, Jahači donose košmare. Bolje je zatvoriti prozorska okna.

  – Sablasni jahači – reče Neven, uznemireno pogledajući gore – navešćuju rat.

  – Glupost. Sujeverje.

  – Ali neposredno pre nego što je Nilfgard napao Cintru...

  – Ćuti! – veštac ga prekide, naglo se ispravi, zagledan u mrak.

  – Šta se...

  – Konjanici.

  – Majku mu! – frknu Hofmajer, đipivši sa klupe. – Noću, to mogu biti samo Skoja'taeli...

  – Jedan konj – prekide ga veštac, podižući mač s klupe. – Jedan konj je pravi. Ostalo su utvare Sablasnih jahača... Dovraga, nemoguće... U leto?

  I Neven đipi, ali ga je stid bilo da beži, jer se ni Geralt ni Berni nisu spremali da pobegnu. Veštac isuka mač i potrča prema nasipu, hobit bez razmišljanja pohita za njim, naoružan vilama. Opet je sevnulo, na nasipu se ukazao konj u galopu. A iza konja je išlo nešto neodređeno, nešto što je bilo nepravilan klobuk, vir, priviđenje satkano od mraka i blede svetlosti. Nešto što je budilo paničan strah, odvratnu jezu od koje ti se prevrće utroba.

  Veštac ispusti krik, dižući mač uvis. Jahač ga primeti, ubrza galop, osvrte se. Veštac kriknu još jednom. Udari grom.

  Blesnulo je, ali ovog puta to nije bila munja. Neven je čučnuo pored klupe i bio bi se podvukao pod nju da nije bila preniska. Berni ispusti vile. Petunija Hofmajer, istrčavši iz kuće, vrisnu.

  Zaslepljujući blesak materijalizovao se u prozirni krug unutar kog se ukazala prilika koja je munjevitom brzinom dobijala obrise i oblike. Neven ju je odmah prepoznao. Poznavao je te crne raščupane lokne i opsidijansku zvezdu na somotskoj traci oko vrata. Ono što nije poznavao i nikad dotad nije video bilo je lice. Lice Besa i Jarosti, lice boginje Osvete, Pogibije i Smrti.

 
Turn Navi Off
Turn Navi On
Scroll Up
Scroll
Add comment

Add comment